Образовање некад и сад

Јасмина Франолић је радила као наставник српског језика и књижевности и 17 година провела на месту директора државних и приватних основних и средњих школа. Тренутно је запослена у „Савременој гимназији".

Када говоримо о важним друштвеним процесима и полугама које покрећу друштво, образовање је једна од најважнијих тема. Шта у време све бржих промена у свим сегментима друштва можемо рећи о образовању некад и сад?

‒ Потребе образовног система данас и оне од пре пет година већ су веома различите, а промене које би требало да ефекте образовања приближе захтевима модерног времена ‒ веома споре. Нажалост, до пре пет година нису извршене све оне промене које су биле неопходне и ка којима је свака новоуспостављена владајућа гарнитура здушно и свим силама кретала у реформе од 2000. године наовамо.

Честе персоналне и идеолошке промене довеле су до тога да ниједна реформа није успешно доведена до краја, па се посао у свим сегментима образовних процеса у Србији толико нагомилао да је потребан рад великог тима људи, пре свега из струке, како би се систем успоставио и стабилизовао. Упоредо са стабилизацијом треба направити корените промене програма, уџбеника, система усавршавања наставника и анализу потреба новог тржишта рада, па тек онда прилагодити систем најновијим трендовима у друштву и потребама младих људи који се образују.

Која је то суштинска разлика између потреба друштва и начина на који функционише наше школство?

‒ Не постоји ствар коју би прво требало урадити већ читав сет ствари које треба одмах и коренито променити и системски успоставити, како би процеси образовања били ефикаснији. То су: мрежа школа, нови програми, нови уџбеници, паралелно увођење дигиталних уџбеника, али и нови систем мониторинга или стручног надзора којим се одмах морају мерити резултати рада не само наставника већ и новог система. функционисања процеса образовања.

Потребно је непрестано тежити ка ефикаснијем моделу и мерити ваљаност нових модела. Кључна разлика је, наравно, и у кадровима који се школују. Имамо потпуно непотребне образовне профиле, а многи који су потребни недостају.

На који начин се могу изменити наведене слабости образовног система?

‒ Цео систем би требало усавршити поједностављивањем. Млади људи би већ са 18-19 година морали да буду оспособљени за рад у различитим гранама привреде, администрације, пољопривреде, а то значи да би неке основе школовања требало завршити око 12. године живота и одмах започети са стручним школовањем, према афинитетима ученика, о чему би ПП службе при школама морале да воде рачуна. Такви системи школовања постоје и можемо их применити уз мала усклађивања. Овом приликом говорим искључиво о предуниверзитетском образовању.

Како основцима можемо олакшати пут ка даљем образовању?

‒ Основно образовање треба да усмери одрастање деце, да значајно утиче на њихово позитивно социјално сазревање и помогне у откривању особености и посебних талената, пошто је извесно да већина деце има те посебне таленте. Томе школска средина, добро обучени наставници који су стручни, мотивисани хуманисти, треба да дају значајан допринос. Када се након тог процеса дође до периода опредељивања, у коме значајну улогу треба да имају ПП стручне службе и добро припремљени алати - тестови, требало би да започне и средњошколско образовање које би имало за циљ да ученике припреми за рад у областима које су им иманентне и у којима ће природно пливати.

Колико ће тих области бити и како ће се оне звати и организовати по смеровима у средњим школама, треба да зависи од озбиљне и дубоке анализе потреба тржишта у специфичној средини. Не треба исти профили да постоје у свим срединама.

Наиме, у изразито пољопривредним регијама треба да постоје такве школе, као што у престоници мора бити више ај-ти и административних смерова него у мањим срединама. Наше школство је гломазан, нефункционалан апарат који функционише по неком ʼмиксуʼ правила из прошлости и новијег доба, а савремене трендове који устројавају све остале сфере друштва овај систем тек наслућује и препознаје.