Као риба у води

Потопљене остатке изузетно добро очуваног римског брода с почетка 2. века пре нове ере, на коме се налазила невероватна количина разноврсног материјала, истраживала је, још у старој Југославији, екипа Републичког завода за заштиту споменика културе из Загреба. На острву Мљету, на хрватском приморју, налазила се и Гордана Каровић која је тада започињала своја ронилачко-археолошка искуства.

„Када роните све је узбудљиво ‒ узбудљиве су дубине, природа и боје. Једино током ноћних роњења са батеријским лампама видите праве природне боје, јер се врло брзо губе. Црвене боје нема већ на два-три метра дубине.ˮ

Изазов дубине

За Гордану Каровић дубина је увек била занимљива и увек је изазов:
„У Јадрану сам ронила до 82 м дубине. Некада смо тако ронили, а данас мислим да нам неће ни веровати ако кажемо колико смо дубоко ишли са опремом на компримовани ваздух... На тој дубини морало се кратко остати, брзо враћати назад и на декомпресији остајати веома дуго... Мало смо се и љутили сами на себе што смо ишли тако дубоко па смо се онда више од сат времена смрзавали на пет, шест метара дубине да бисмо могли да изронимо", присећа се Гордана.

Море и реке

Када је у питању подводна археологија, за Гордану разлика између мора и река не постоји. Увек је желела да се бави подводном археологијом у Србији, па иако највише археолога ради у морима и океанима ‒ њој су управо наше реке представљале изазов.
После Мљета окренула се реци.

„Још 1994. у Сремској Митровици, придружила сам се колеги Слободану Панићу и екипи ронилаца из Сремске Митровице на проспекцији дела Саве где се претпостављало да се налазе остаци античког моста", објашњава Гордана.

Као најважнију чињеницу сматра податак да се десет година касније почело са подводно-археолошким истраживањима остатака Трајановог моста, највећег античког моста икада изграђеног на свету. Та јединствена грађевина налазила се на Дунаву, између данашњег села Костол, са српске стране Дунава и Турн Северина, са румунске стране.

Како истиче наша саговорница, Трајанов мост је импозантно архитектонско и градитељско дело. Претходним археолошким истраживањима дефинисани су његови приступни делови са обе стране реке, а преостали остаци могли су се истраживати само у кориту реке.

Истраживања започета 2003. г. интензивно су се одвијала две године, онолико колико је Дунав то дозвољавао, објашњава Гордана, али се са пројектом стало доста брзо, упркос занимљивим резултатима.

У потрази за прошлим животима

Са удружењем које је основала 2007. године, Гордана Каровић је радила и у београдском акваторијуму, где су прикупили занимљиве податке о потопљеним бродовима који су кроз историју остајали у коритима река.

Као центар значајних догађања у различитим историјским периодима, Београд чува велики број остатака који се налазе у коритима Саве и Дунава.

Значајне битке за Београд одигравале су се у 15. и првим деценијама 16. века. Из тог времена, сазнајемо, потиче и један топ са потонуле турске шајке, извађен из реке испод Београдске тврђаве, код куле Небојша. Сачуван је и моноксил, чамац изграђен из једног храстовог дебла, с краја 17. века.

„Када су у питању потопљени историјски бродови, највећу пажњу јавности побуђују остаци немачке флоте потопљене код Праховаˮ, истиче Гордана.

Повлачећи у августу 1944. године велику флоту са Црног мора и доњег Дунава, Немци су ишли узводно, покушавајући да се пробију до територија које су биле под њиховом контролом. „Зауставили су се код Прахова и схватајући да неће успети да се пробију кроз Ђердап, потопили су сва своја пловила. Пре свега да би запречили Дунав и наравно, да би спречили да флота доспе у руке њихових непријатеља", објашњава Каровићева.

Део тих бродова се и данас налази у кориту Дунава, на делу испод Хидроелектране Ђердап 2. Један број пловила је извађен већ 1944. и 1945. године за потребе Црвене армије. Румуни су до 1956. године извадили још неколико бродова, објашњава Гордана и наводи да је тада дошло до експлозије материјала којим су пловила 1944. године била минирана; неколико људи је погинуло и радови су прекинути.

И данас тај сектор представља велики проблем за пловидбу, истиче наша саговорница: „На њему се, када је низак водостај, виде остаци олупина. О том историјском догађају снимљен је леп документарни филм Тајна дунавског вилењака".

У овом тренутку се не зна када и на који начин ће те олупине бити извађене. „Не би требало само да се ваде и секу. Тај посао мора да буде урађен по правилима струке јер су у питању историјски споменици. Али до тога још нисмо дошли", закључује Гордана.