Специфични таленат Мориса Равела (други део)

Клавирска музика је Равелу била најважнија, иако су многа његова дела, оригинално писана за клавир, касније извођена и оркестарски. Али мора се рећи да то нису биле само обичне прераде његових првобитних композиција.

Године 1904, за само осам дана, написао је „Интродукцију и Алегро за харфу, флауту, кларинет и гудачки квартет". Било је то његово прво дело по наруџбини које је одликовало њему својствено префињено савршенство.

Равел је добро компоновао и композиције за глас. Један од најранијих покушаја у том правцу била је обрада пет песама Жила Ренара под називом „Природопис". Ни сам Ренар није могао да види шта је композитор ту придодао и кад су Равел и сопранисткиња Жана Батори то дело извели, било је извиждано. Али Равел није поклекао због таквог пријема, можда баш зато што је увек имао топлу подршку људи који су му највише значили, попут Фореа и касније Дебисија.

Тајанствен емотивни живот

Равел је био шармантан човек, елегантно и отмено обучен. Никад се није знало има ли љубавнике било ког пола. Његово пријатељство с песником и писцем Леоном Полом Фаргом, које је трајало читавог живота, неки су сматрали дубљим и значајнијим него што изгледа. У његовом односу с мајком су се свакако могли уочити елементи Едиповог комплекса, иако је композитор сам често изјављивао да уметници нису створени за љубав.

Изгледа да заиста није било никакаве дубоке интимне везе за коју би се знало. То није необична појава међу уметницима, али свакако је обојила његов рад, нарочито музику за многе позоришне комаде.

Равел је имао неколико оданих пријатеља. Пријатељи су га посећивали у његовој кући у Монфору и приређивали му неочекиване забаве. Стално су га подржавали у његовим подухватима кроз разговоре и писма пуна разумевања а уз то су га пратили у његовом префињеном укусу у књижевности и уметности уопште.

Компоновање опера и балета 

Поставка циклуса соло песама „Природопис" Жила Ренара била је Равелов први корак у компоновању на имагинарну тему. Потом је компоновао и прву оперу, „Шпански час". Њена радња је заснована на тексту комедије Фран-Ноена, што је заправо псеудоним адвоката и либретисте Мориса Етјена Легранда. Комедија је била веома занимљива, имала је типично шпанску позадину а у њеном средишту су били сатови као сведоци људске коначности.

Енглески композитор Ралф Вон Вилијамс, неколико година старији од Равела, тражио је да га његов француски колега подучава. Равел је с њим радио на оркестрацији и постали су добри пријатељи. Касније је Вона Вилијамса и посетио у Лондону. Вилијамс је у Равелу тражио музички импресионизам, а Равелова музика је заправо добијала нов правац, који би се можда могао упоредити с Матисовим и Дереновим јаким и изражајним бојама и цртом психолошког реализма, који су одговарали Равелу.

„Шпанском рапсодијом" Равел је остварио први контакт са руским балетом и Дјагиљевим. Ово дело је носило шпански дух и, као и сва остала Равелова остварења, одмах је постало изузетно привлачно, а опет нежно. Таква дела су значила да је Равел брзо постао признат као велико име француске музике. Иако његових дела није било у изобиљу, кад су настајала, погађала су суштину.

У балету „Дафне и Клое" („Дафнис и Хлоја") Равел није успео да нађе, или, боље речено, да развије одговарајућу тему. Неки други композитор би од тога направио еротску љубавну причу. Не може се рећи да Равел у њу није унео сензуалност, јер је његова музика поседује, али прича о двоје младих љубавника као да је, под Равеловим вођством, изгубила на страсти.

У поређењу с паганским љубавницима из „Жар-птице" Стравинског, коју је у исто време изводио Руски балет, Равелови љубавници су деловали идеализовано и ближи осамнаестом него двадесетом веку.

Ратно време 

Равел се увек интересовао за друштвене и политичке догађаје свог времена. Бруталност и узалудност рата су га веома потресли, иако је, као и остали, имао снажну потребу да се одупре агресору.

Организација под именом „Национална лига за одбрану француске музике", чији су чланови били и Сен Санс и Венсан Д'Енди, покушавала је да немачку и аустријску музику забрани на територији Француске. Равел није желео да учествује у томе и тај потез је сматрао глупим. Рат изобличује људски дух, али је Равел, који се борио за своју земљу, знао да су његова уверења исправна и да му не могу нашкодити.

Пошто је коначно отпуштен из војске на неко време, Равел се вратио у Париз, где је затекао озбиљно болесну мајку. Умрла је 1917. године. За већину људи, смрт вољеног родитеља представља трагично искуство. Равелу је тај губитак пао још теже и за њом није престао да жали до краја живота.

Време похвала и признања

Двадесетих година прошлог века Равел је постао познат широм света. Добијао је позиве из Северне и Јужне Америке и дириговао изведбама својих композиција у свим музичким центрима света.

У Француској су 1920. године покушали да му укажу част прогласивши га Витезом Легије части. Ипак, то је урађено без његовог знања и одобравања. На Оксфорду је проглашен почасним доктором музике и чинило се да брзо постаје део музичке историје, јер су га потиснуле нове, млађе снаге.

Ипак, опером „Дете и чаролија", постављеном у Монте Карлу 1925. године, постигао је нешто јединствено. Био је дорастао и том времену. Либрето је написала популарна списатељица Колет, која је за собом имала богату историју скандала и није деловала као погодна сарадница. Она се с Равелом дуго познавала и разумевала га, па је настало то чудесно и крајње очаравајуће дело.

Оригиналан и технички бриљантан до краја

Од ратног времена па надаље, није био стабилног здравственог стања. Чак и у младости, велики део његове каријере био је обојен различитим физичким обољењима. Почетком тридесетих година почео је да пати од неуролошких проблема, који су довели до смрти у децембру 1937. године.

Мало је уметника који воде трезвен живот. Равелов приватни живот је у очима многих био испразан, што се одразило и на његово невелико стваралаштво у ком је недостајала емотивна дубина. Било је очигледно да је и сам тога био свестан. Па ипак, мало је композитора којима су подарени такав задивљујуће привлачан таленат, оригиналност и техничка бриљантност. Већина оних који су се упознали с његовом музиком према њој граде личан однос, што је нешто заиста изузетно. А то је довољно да будете запамћени у времену.