Специфични таленат Мориса Равела (први део)

На југу Француске, дуж саме обале, налази се мање познат градић Сен Жан де Лиз, морска лука која је данас нека врста туристичког уточишта. У његовом предграђу Сибур, далеко од лучког центра, налази се кућа у којој је 1875. године рођен Морис Равел.

Пресудну улогу у Равеловом животу одиграла је његова мајка, која је поносно носила баскијско порекло. Поседовала је чврст карактер и гајила изразито скептичан став према религији. Равелов отац је био инжењер швајцарског порекла. Живео је у Паризу и на једном пословном путовању, у Шпанији, упознао је своју будућу жену. Синовљеву склоност музици је подржавао, а, заузврат, син је поштовао и ценио свог оца и увек се интересовао за индустријске процесе којима се овај бавио.

Композитор је увек настојао да задржи осећање припадности Баскији, али оно је више било засновано на баскијским народним песмама, предањима и језику, којима га је мајка научила, него на било каквом истинском контакту с том облашћу или њеном познавању. 

Равелова породица је била материјално обезбеђена. Он је имао часове клавира и подршку која му је била потребна, али није баш водио потпуно заштићен буржоаски живот, какав је могао да има. Равелови су сваке године одлазили на одмор у Швајцарску. Морис и његов брат Едуар, који је временом преузео очев посао, били су блиски и разумевали су један другог током целог живота.

Надахнут пријатељством и књижевношћу

Равел је био прилично ниског раста и од детињства је имао доста необичну појаву. Са само четрнаест година уписао се на стари Париски конзерваторијум и похађао часове клавира. Али био је омален, па су му и шаке биле мале. Када је, после шест година, напустио те часове, једва да је био нешто виши, а ни распон прстију му није био већи. Наравно, био је музикалан и могао је прилично добро да свира, али није поседовао бриљантност свог великог пријатеља и савременика Шпанца Рикарда Вињеса, који је једном приликом пророчки написао да Равел не воли толико клавир колико саму музику.

Рикардо Вињес се уписао на Конзерваторијум у исто време кад и Равел. Били су већ пријатељи, али је Вињес био искуснији пијаниста, па је у школи био две године испред Равела. Уз жустрог и интелигентног пријатеља, какав је био Вињес, није било запостављено ни Равелово образовање из књижевности.

Последња деценија деветнаестог века је у Француској била период динамичног уметничког развоја. Равел је читао дела својих савременика, попут Пола Верлена. Његова најраније написана композиција за коју се зна инспирисана је Верленовом песмом „Велики црни сан", коју је писац написао у меланхоличном расположењу покајања кад је проглашен кривим за рањавање свог љубавника, песника Рембоа. На Равела су утицали и Бодлер и Маларме и он је желео да за нека њихова дела напише музику.

Читао је и велике класичне писце, попут Расина, Корнеја и, наравно, Молијера, дубоку љубав према књижевности гајио је до краја живота. Едгар Алан По је био познат на међународој сцени и Равел је њиме био посебно имресиониран. У свом есеју „Филозофија композиције" По је отворено презрео оне који су на уметност гледали као на нешто што настаје у тренутку заноса. Ово мишљење је делио и Бодлер, који је Поова дела преводио на француски језик. Ово је несумњиво био и став композитора Мориса Равела.

Био је очаран савременим музичким трендовима. Године 1889, кад је примљен на Конзерваторијум (са само четрнаест година), на великој Светској изложби могла се чути музика са свих страна света. Слушали су, на пример, Гамелански оркестар с Јаве, који је фасцинирао и Дебисија, уметника старијег од Равела. Ишли су и на концерт руске музике, којим је дириговао Николај Римски-Корсаков, што је оставило великог утицаја на Равела, мада не и на ширу публику.

Неконвенционални музички узори

На Конзерваторијуму омиљен композитор му је био Моцарт и то се никад није ни променило. То је одговарало традицији Париског конзерваторијума, али зато друга Равелова интересовања нису наилазила на одобравање његових професора.

Велики утицај на Равела имао је Емануел Шабрије. Он никад није студирао ни на једном конзерваторијуму и пре него што се окренуо музици, био је обичан службеник. Као и сад, и тад је био најпознатији по својој изузетно популарној оркестарској рапсодији „Шпанија", а Равелу је био привлачан због свог богатог духа и поетске осећајности. Кратко пред Шабријеову смрт, Равел и Вињес извели су пред њим његов клавирски дует „Три романтична валцера", тражећи савет пред наступ на Конзерваторијуму.

Ерик Сати је живео готово у беди на Монмартру и Равел га је добро упознао. Преживљавао је свирајући по кафеима. Тиме се удаљио од школованих музичара с Конзерваторијума, али Равел и остали, попут Дебисија, ценили су његов таленат и осећајност. Равел је, заправо, увек помињао колико дугује том уметнику, чак и кад га је надмашио по слави и успеху.
Енглески композитор Фредерик Делијус је у то време живео у близини Париза. Није чудо што је Равел био под утицајем његове музике. Па ипак, Делијус је био далеко од француског начина живота.

Неразумевање 

Равелова уметничка путања по повратку на Конзерваторијум била је проблематична. Замољен је да напусти часове хармоније и клавира јер његов рад у тим областима није био на задовољавајућем нивоу. Недуго после тога објављене су његове композиције за клавир: „Антички менует" и „Хабанера". Био је то његов први и најважнији корак на професионалном плану. „Хабанера" је изузетно лепо дело. Она је карактеристична за Равелов специфичан таленат. Иако је писао много мање од осталих композитора, скоро увек то је радио на очаравајући начин.

Његова наредна остварења настала су у време док је још био студент на Конзерваторијуму, биле су то: „Павана за преминулу инфанткињу", која се и данас редовно изводи у њеној оригиналној, клавирској, али и у оркестарској верзији и „Рапсодија за Шехерезаду", која је први пут изведена захваљујући Фореу а и данас је веома успешна.
Конзерваторијум је сва та дела сматрао безвредним, па Равел није могао да конкурише за уметничку стипендију „При де Ром" 1900. године. Равел је, ипак, наставио да конкурише. Можда је то зато што су у прошлости ту стипендију добијали људи попут Берлиоза, Гуноа, Бизеа, Маснеа и Дебисија.

Године 1901. Равел је прошао само први елиминациони круг, али наредних година, све до 1905, која му је била последња због старосне границе, био је одбациван. А када је и те године испао из првог круга надметања за стипендију, многима је било јасно да је ту реч о политичком потезу старе гарде професора. Из свега тога изродио се скандал, који је у сваком случају допринео тежњи да се Равел заувек удаљи из музичких институција.