Мокрањчев критизер

У дотичном чланку „колумниста" је приметио да су се многи „бескорисни излети" БПД-а увек чинили у време „кад су реакционари на влади и кад се укидају устави", те да су се ти „велики путни трошкови" покривали из тзв. диспозиционог фонда.

Са данашње дистанце тешко је установити наведени начин покривања трошкова, али је зато лако разумети да је уредник „Дела", радикал Стојан Протић имплицирао на званично високог заштитника БПД-а, самог краља Александра Обреновића, на његов државни удар (1893), односно укидање Устава из 1888. године, и то 9. априла 1894, за владе Светомира Николајевића, првог српског масона и мајстора ложе у Краљевини, који ће у њу увести неке културне и јавне раднике, па и Мокрањца.

Николајевић, цинцарски зет, оснивач националног друштва „Свети Сава" које је своју активност највише управљало на Стару Србију и Македонију, био је врло близак Друштву и „морално га и материјално помагао да лепо извршава задатке" (Спиро Калик, у „Споменици поводом 50 год. БПД-а"). Он је форсирао одлазак БПД-а у Пешту крајем 1894. године јер је тврдио да је Србији, против Аустрије, нужно пријатељство са Мађарима, што су неки „зло гледали". Даље, гостовања у Софији и Цариграду, о Ускрсу 1895. године, као и оно у Русији (крајем августа 1897) и Немачкој (1899) пала су у време владе Стојана Новаковића, ког су радикали као напредњака (дакле, свог партијског непријатеља) такође могли да сматрају реакционаром.

Но све ово не би могло да оправда Јанковићеву заслепљеност у којој се пита: „Зар не би било лепше, боље и саветније да је Друштво походило сеоске саборе и преславе, појало у цркви, а после подне певало народу родољубиве песме, да и српски сељак осети лепоту хармоничног певања... но што се ишло да се културнијим народима од нас дају концерти?"

Супротстављајући Маринковића Мокрањцу, заборавља да се „потпуријима, смешама, збиркама и руковетима" у својим Колима он знатно испод Мокрањца спустио, што је већ онда било јасно, а камоли данас. То га, напротив, не спречава да устврди како би „таква потпурија можда имала неке вредности да су прављена пре појаве Корнелија Станковића, кад је била оскудица у хорској литератури. Али данас, после многобројних хорских песама Хорејшека, Хавласа, Максимовића и Јенка, а нарочито после обилног рада Ј. Маринковића и других, такав посао је постао не само излишан него се сме с правом рећи да је такав рад декаденција на пољу уметничке хорске музике."

Истом жестином ће се Јанковић острвити и на Литургију, за коју ће рећи да није Мокрањчева оригинална творевина, него народна, само што је „на други начин хармонизовао но што је то раније учинио Корнелије, са много мање претензија". Али да је баш тај „други начин хармонизовања допринео да нема потребе религиозности", штавише, „да су поједине песме не само театралне него чак и фриволне, нпр. Свјат."

Можда зато не треба да чуди finale furioso у виду ординарне глупости коју ће избацити поводом Српске музичке школе, за коју тврди да „осим назива, нема ничег српског". Јер забога, „програми испитних концерата кипте од пијеса - стране музике". У време кад српска инструментална музика једва и да постоји, он тражи српску музику на њеним испитима, а пошто је Мокрањац, као њен директор, не упражњава, јасно је да је антисрбин!

Прохуја више од столећа. Остаде Мокрањац. Остаде Маринковић. Са својим опусима. И (заувек) нестаде Јанковић. Срећом.