Оквир живота

Давне 1866. године немачки научник Ернест Хекел сковао је реч екологија како би дао оквир знањима о односима између живих бића и њихове живе и неживе околине и то је објавио у свом делу „Општа морфологија организама". Можда је исправније рећи да је то било „крштење" нове науке, пошто су антички мислиоци већ писали о неким темама које екологија изучава, а неколико година пре Хекеловог дела изашла је чувена књига „О пореклу врста" у којој је Чарлс Дарвин опширно расправљао о адаптацијама, природном одабирању и сплету међуодноса у природи, што су све темељне области које данас проучава екологија. Јосиф Панчић је током 19. века у својим делима често разматрао и истицао важност окружења за живот биљака, иако никада није користио формални назив екологија за такве студије. Kод нас екологија званично долази 1933. године са књигом „Оквир живота" Синише Станковића, који је представио тадашња знања и трендове у већ развијеној научној дисциплини.

Kонцепти екологије су релативно разумљиви, или се таквима чине широком кругу људи и то је један од разлога велике популарности те науке, због тога је стекла статус симбола наше епохе. Стално је присутна у медијима и често се као појам користи изван значења у оквиру научне дисциплине. Ипак, није све екологија, нити са њом можемо повезати све све што почиње на „еко". Екологија је мултидисциплинарна, синтетичка и изузетно сложена наука о односима међу живим бићима и законитостима функционисања биосфере тј. живог света. Екологија није синоним за заштиту животне средине, активизам и борбу против загађења; не односи се само на управљање отпадом, здраву храну или незагађену природу. Kад говоримо о основној хигијени своје куће, не морамо се позивати на сложена научна начела екологије, као ни физике, математике или астрономије.

За човечанство је значајно и важно да су из екологије проистекли концепти равнотеже у природи, значаја биодиверзитета - биолошке разноврсности, јединства и нераскидиве повезаности човека и цивилизације са природом чији су део, као и начела прилагођавања а не „покоравања" природе. Екологија указује и на значај заштите и очувања природе, јер човек, као и остала жива бића, не може живети у сопственом отпаду. Бар не дуго. Све то је променило цивилизацијски светоназор и парадигму а данашње идеале и вредности препознајемо у слици фантастичне природе оживеле планете у филму „Аватар", а не у утопијама какве су замишљали Томас Ман или Kампанела, где друштво лебди изван природе коју необуздано искоришћава. Све то захваљујући новим вредносним системима 20. века који су проистекли из екологије.

Биологија је изродила три изузетно значајне науке: еволуцију, екологију и генетику. Све три одговарају на фундаментална питања којима су се филозофи вековима мучили: ко смо, одакле смо и куда идемо. У ери глобалних промена у живом свету једино екологија даје крајњи одговор на могућности преживљавања цивилизације, а поруке које нам шаље нису превише оптимистичке. Захтевају да се мењамо. Тако нас екологија осим биологији и филозофији учи и етици и представља прави научни мост између хуманистичких и природних наука.

*Аутор је начелник Биолошког одељења Природњачког музеја у Београду