Интензивна пољопривредна производња као извор загађења животне средине

У првој половини двадесетог века човек је у пољопривреду увео употребу пестицида, минералних ђубрива и високо приносних генотипова биљака, а за обраду земљишта почео да користи тешку механизацију. Смањен је број гладних, али се човечанство суочило са озбиљном кризом у области заштите животне средине.

Интензивна пољопривреда, поред производње фосилних горива, сматра се једним од најагресивнијих утицаја човека на природу. У првој половини двадесетог века у пољопривреду је уведена употреба пестицида, минералних ђубрива, високо приносних генотипова биљака, а за обраду земљишта почела је да се користи тешка механизација. Негативне последице интензивне пољопривредне производње по животну средину посебно су видљиве у руралним областима, јер се највећи део њихове територије користи за производњу хране.

У разговору са др Снежаном Ољачом за Интернет портал РТС-a, сазнајемо чињенице о интензивној пољопривредној производњи која угрожава животну средину. Професорка Пољопривредног факултета у Земуну објавила је књигу под називом „Агроекологија" - поред значаја који има као уџбеник намењен студентима Пољопривредног факултета, књига обједињује и научна истраживања из различитих области, почев од биологије, пољопривреде и агроекологије.

Према студији Уједињених нација из 1991. године, различити начини управљања земљиштем довели су до деградације 38% обрадивог земљишта а узрочно-последична веза између интензивне пољопривреде и ерозије тла јесте евидентна. Последице претераног искоришћавања земљишта испољиле су већ почетком 20. века, када је на великим површинама на југу САД, након вишедеценијске интензивне обраде, настала еолска ерозија те је више хиљада породица морало да напусти те крајеве. Слична прича поновила се када је велика област Канаде 2001. године била засута прашином из Кине. Услед примене интензивне пољопривредне производње, обрадиво земљиште се претвара у пустињу по стопи од 2 300 квадратних километара годишње. Ако се температуре повећавају, процеси разградње органских материја се убрзавају, нарочито на земљиштима која се интензивно обрађују, што доводи до рапидне деградације, опадања продуктивног потенцијала и структурног колапса земљишта.

Kао последица претераног наводњавања - када вода мобилише наслаге соли и износи их у површинске слојеве - настаје слатинасто земљиште. Пошто већина биљака не подноси велике концентрације соли, таква земљишта постају неупотребљива за пољопривредну производњу. Процењује се да глобални губици пољопривредних површина изазвани заслањивањем износе око 20% укупних површина под наводњавањем, односно око четрдесет пет милиона хектара земљишта.

Како наша саговорница истиче, у пољопривреди најчешће загађују агрохемикалије: пестициди, ђубрива и соли. Само 10-15% примењених пестицида доспе до циљних штеточина, а остатак заврши у ваздуху, води и земљишту. Почетком двадесет првог века њихова годишња вредност на светском тржишту износила је двадесет пет милијарди долара, од којих су око три милијарде остварене од продаје у земљама у развоју. Све ово јасно показује да повећање пољопривредне продуктивности значајно утиче на загађење животне средине. Пољопривредна производња користи фосилна горива за производњу ђубрива и пестицида па тако, на пример, у Великој Британији и САД у њиховој укупној потрошњи учествује са око 2,4%.

Професорка Ољача наводи да научна истраживања указују на то да је интензивна пољопривреда довела до веома упрошћене структуре агроекосистема широм света, па се тако данас у свим климатским зонама укупно гаји 12 врста жита, 23 врсте поврћа и 35 врста воћа. Укупно 70 врста на око хиљаду четиристо четрдесет милиона хектара обрадивог земљишта у свету представља велики контраст у односу на диверзитет у тропским кишним шумама, где по једном хектару можете наћи сто врста само дрвенастих биљака. Наша саговорница подсећа на драстичан пример који се догодио у Ирској у 19. веку, када је патогена гљивица Phytophthora infestans изазвала болест кромпира - тада доминантног усева у тој земљи. Због драстичног смањења приноса, око 1,1 милион људи преминуо је од глади а драстичне миграционе промене - у току којих се око 1,5 милиона становника Ирске због глади иселило у САД и Велику Британију - трајале су деценијама.

Дa су пољопривредни системи означени као значајни загађивачи екосистема, показује и глобална доминација четири културе - јечма, кукуруза, пиринча и пшенице, што се такође сматра последицом интензивне пољопривреде. Данас те четири културе заузимају 39,8% укупног обрадивог земљишта, што износи двеста тридесет милиона хектара, док читава шумска површина САД, укључујући и Аљаску, износи двеста деведесет осам милиона хектара. Те монокултуре су замениле природне екосистеме који су некада били станиште за стотине, чак и хиљаде врста биљака, инсеката, као и многе врсте кичмењакa. Нестајање шума, које је најчешће изазвано њиховим крчењем и претварањем у пољопривредно земљиште и акумулација гасова стаклене баште, посебно угљен-диоксида, неповратни су процеси, а последице ће се осећати у периоду од стотину година.

Све веће интересовање научних истраживача и јавности за очување природних богатстава у руралним областима, као и немогућност њихове обнове, намеће потребу новог приступа који обједињује еколошку и економску димензију и тако усаглашава целокупни друштвено-економски развој са природним могућностима које пружају рурални простори.

број коментара 1 пошаљи коментар
(понедељак, 20. мар 2017, 12:02)
anonymous [нерегистровани]

Voda

Mnogo veći problem od zagađanja jeste količina vode koju ogromne poljoprivredne korporacije (privatne, naravno) koriste u procesu proizvodnje. Dovoljno je pogledati šta se desilo u Kaliforniji, gde su privatnici postali bukvalno vlasnici svih rezervi vode i to iz sistema koji je platio narod, potom razvili najplodnije zemljište na planeti i zaradili gomile milijardi dolara. I dok se njihova polja i hiljade stabala (najviše badema i pistaća) zelene, dotle njihove prve komšije nemaju vodu ni za piće! To je slika koja preti i ostatku sveta ako se nešto ne preduzme na vreme, pre svega po pitanju ograničavanja potrošnje vode i ograničavanja površine obradivog zemljišta koje može da poseduje jedna korporacija ili fizičko lice. Takođe, proizvodnju treba usmeriti na proizvode koji ne zahtevaju puno vode. Nažalost, već je primetno da Srbija postaje glavni proizvođač upravo za one kulture koje troše najviše vode, jer bogate evropske zemlje lagano beže od njih. I onda ćemo mi to da im proizvodimo, ali po izuzetno niskim cenama, zakoni će da favorizuju potrošnju vode upravo za poljoprivredu, a narod će živeti u stalnim nestašicama. Pojedina mesta će i u potpunosti ostati bez vode, što nam se već praktično i dešava (istina, ne samo zbog poljoprivrede). Stalno srljamo u propast, a političari nam to prikazuju kao uspeh i napredak. Rat je mir, neznanje je moć, a propast je uspeh.