Најпопуларнији двоточкаш

Историја бицикла почиње са немачким бароном Карлом фон Драjсом, који је, да би се лакше и брже кретао по дворској башти, још давне 1817. године конструисао претечу данашњег бицикла. Модел се састојао од два точка исте величине и управљача причвршћеног за „рам" који је требало да се опкорачи. Та направа, популарно названа „Дресина" била је направљена од дрвета а како није имала педале, покретала се ножним гурањем. Тај „дрвени коњић" кретао се 15 километара на сат, а због „ножног погона" није био много популаран јер није могао послужити ни за шта друго сем за „вожњу" по башти.

Двадесетак година касније, шкотски ковач Мекмилан олакшао је вожњу тако што је дизајнирао двоточкаша са погоном на педале. Модел из седамдесетих година претпрошлог века скоро је дефинисао карактеристике садашњег бицикла. Енглези Џејмс Старли и Вилијем Хилман дизајнирали су прототип класичног бицикла металне конструкције са ланчаним преносом на задњи точак. Модел је могао да развије брзину између 23 и 24 километра на сат. 

Да би вожња била удобнија, а пре свега стабилнија и сигурнија, Енглез Левер је 1876. године конструисао први трицикл са светлом за ноћну вожњу. Због својих предности тај троточкаш је био веома популаран, што је довело и до његове масовне производње.

Нова, удобнија ера

Годинама касније, дизајн и конструкција бицикла су се мењали и усавршавали. Година 1888. је, ипак, била преломна јер је Џон Бојд Данлоп, ветеринар из Белфаста, измислио пнеуматске гуме које су обезбеђивале удобнију и „мекшу" вожњу. Тада су бицикл почеле да користе и жене, које су говориле да ниједна друга ствар није учинила више за њихову еманципацију, мада су га ипак највише користили мушкарци који су се њим превозили до посла.

Тих година отпочела је и масовна производња тог превозног средства у Америци, која је са милион продатих примерака годишње доносила зараду од чак тридесет један милион долара. То је довело и до организовања првих бициклистичких трка и оснивања бициклистичких савеза. Тако је прво светско првенство аматера одржано 1893. године у Чикагу, а светско првенство професионалаца је организовано две године касније. То је довело и до тога да се на Олимпијским играма, које су се одржале 1896. године, бициклизам уврсти у једну од такмичарских дисциплина, а неколико година касније, прво место у такмичарском изазову заузела је етапна трка Тур де Франс, која се у Француској одржава још од 1903. године.

Педесетих година 20. века конструисан је и женски бицикл који је савијеном пречагом између волана и седишта омогућавао удобну вожњу чак и у дугим сукњама. Пошто су могли да га возе и мушкарци, цена је била поприлично висока. Шездесетих година појавио се бицикл са тзв. банана седиштем и воланом коме је могла да се подешава висина.
И на нашим просторима бициклизам је присутан већ од краја 19. века. Први бициклистички савез Југославије основан је 1919. године, када је и одржано прво друмско првенство бициклиста.

Идеално рекреативно средство

На Западу је бициклизам подигнут на ниво култа. Постоје преноћишта за бициклисте, обележене стазе које воде кроз живописне пределе дуге и по више стотина километара, туристички аранжмани за бициклисте, штампане брошуре...

Код нас је ситуација помало другачија, али је чињеница да је вожња бициклом добра замена за трчање јер мање оштећује колена, а јача леђне мишиће и кичму. Бицикл називају још и „покретном теретаном" јер током вожње сви мишићи учествују у напору и сви се учвршћују - мишићи ногу и задњице, стомачни и грудни мишићи, мишићи руку.

Најбоље је, сматра се, возити бицикл три пута недељно. Лекари га препоручују као идеално рекреативно и рехабилитационо средство. Бициклиста уједначава рад срца и плућа, хармонизује покрете и уједначава метаболизам. Десет минута вожње на дан довољно је за побољшање мишићног тонуса, циркулације и здравља зглобова. За побољшање срчане функције довољно је пола сата, а ко жели да убрза метаболизам и сагори масноћу, треба да вози бицикл 50 минута дневно.