Шта дрво зна

Процена стручњака да најстарије дрво на свету има 9.550 година, да се налази у Шведској, где вековима успешно живи и складишти у себе време, догађаје и историју - уједно фасцинира и наводи на размишљање о том изузетном живом бићу.

„Шумска стабла (и стабла уопште) због дуговечности често остављају утисак статичности и непроменљивости. Међутим, она веома интензивно реагују на сваку промену услова средине и на јасан, препознатљив начин испољавају то преко прираста", истиче за Интернет портал РТС-а др Бранко Стајић, професор Шумарског факултета у Београду. 

„Свако стабло садржи у себи низ информација које ми можемо да прочитамо. То дрво нам може испричати приче које ниједан други човек и документ не могу открити", каже мр Марко Казимировић, асистент на Шумарском факултету.

Како дрво расте

Значајне карактеристике сваког живог организма, па и шумских стабала и стабала у урбаним градским условима, јесу раст и прираст. Раст представља неповратно повећање димензија организма или неког његовог дела, а у контексту шумских стабала, раст представља увећање  димензија, тзв. елемената раста - пречника, висине и запремине.

„Прираст је повећање димензија неког организма у току године и представља једну врсту биоиндикатора реакције свих стабала на разне ендогене и егзогене факторе", објашњава професор Стајић.

У нашим климатским условима стабла расту тако што сваке године стварају по један слој дрвета који зовемо прстен прираста или ширина года. Варирање прстенова прираста и њихових величина иде од године до године и зависи од низа фактора.

„Још је Леонардо крајем 15. века констатовао да је, у оквиру повољних климатских година, ширина прстенова прираста велика и обратно. Међутим, на те ширине утичу и разни други фактори - старост, земљиште, промене простора за раст, геолошка подлога", додаје професор.

Биолошка читанка

Дрво по својој биолошкој законитости може да расте од стотину до неколико стотина година. Због дуговечности шумска стабла представљају интересантне записе о различитим променама и реакцијама у прошлости, о томе како су шуме и стабла у урбаним градским срединама реаговали на те промене.

Зато их често зовемо биолошким читанкама, анамнезом, базом података, огледалом утицаја различитих фактора.

Марко Казимировић објашњава да стабла као најстарији живи организми у свом прирасту таложе и снимају све информације и реакције повезане са временским условима: „Читањем тј. екстракцијом података из прстенова прираста можемо да извршимо реконструкцију климе вековима уназад, па чак и хиљадама година".

Посебно је интересантно да је на тај начин могуће идентификовати времена великих земљотреса, вулканских ерупција и других промена, ерозивних процеса. Све оно што се десило око дрвета, оно што је утицало да дрво реагује на одређени стимуланс - одразило се променом ширине прираста, тј. года.

Марко истиче да, у археолошком смислу, можемо да извршимо и веома занимљива датирања грађевина које су направљене у далекој прошлости, и то преклапањем шаблона уских и широких годова.

„Свако стабло представља изузетно велику меморију, ако преводимо на људски облик, то је један јако, јако стар човек који је све што се дешавало око њега успео да запамти и то негде запише", каже Казимировић.

Унутрашња интелигенција

Истовремено, у стаблима дрвећа постоји читав низ реакција којима она успевају да надвладају разне климатске и остале утицаје. „Постоји нешто што је везано за генетску модификациону промену, тако да стабло једноставно успева да превазиђе различите осцилације, а некада постоји и оно што се зове природан одабир јединки", наставља Марко.

У том контексту наш саговорник истиче и данас веома уочљиву појаву сушења великог броја стабала: „То је једноставно природан концепт којим се врши одабир јединки и на тај начин селекција".

Капацитет дрвета, као једног од најзначајнијих елемената животне средине, да учествује у пречишћавању животне средине, у апсорпцији угљен-диоксида и складиштењу угљеника у стаблу, изузетно је велики. То је можда један од најважнијих фактора којим се данас могу умањити последице климатских услова.

„Ми се последњих деценија налазимо у фази када су те промене климатских услова - повећање азота и угљен-диоксида - на неки начин повољно деловале на шумске екосистеме и они су реаговали тако што су увећали своју дрвну масу, па и повећали количине угљен-диоксида и лагеровање угљеника у стаблу", истиче професор Стајић.

Шта ће се дешавати у будућности зависи од климатских прогноза, али и начина на који ће се цивилизација односити према природи у целини и дрвету као фантастичном природном микропроцесору.