Топлички устанак и Божин Симић

О Божину Симићу кружи неколико анегдота, али осим службене биографије из Министарства иностраних послова мало је веродостојних извора до којих се може доћи, а који би на нови, посебан начин осветлили многе догађаје из наше прошлости која је остала у сенци идеологија и званичних интерпретација.

Штета што нико није искористио чињеницу да је живео до 1966. године и што није забележено оно што је Симић са собом однео у „виши живот".

Противник Пашића и престолонаследника Александра

У биографској белешци о вези са Топличким устанком Божин Симић је записао: „У Русију сам отишао после привремене пропасти Србије /1915/ са једном групом официра ради организације Југословенског добровољачког корпуса од војника и официра аустроугарске војске, који су насилно или добровољно допали руског ропства. У Русију сам отишао по договору са Аписом и Живком Павловићем, да из Русије пређем преко Румуније у Србију и тамо организујем својевремени устанак од српских војника заосталих у планинама Србије. По утаначеном плану, устанак је имао да садејствује са офанзивом савезничких трупа на Солунском фронту. Кад сам све био подготовио за прелаз и јавио у Солун, Александар и Пашић су се одлучно успротивили моме прелазу у земљу, јер су се бојали да бих у Србији извео организацију против династије и радикала. Међутим, Александар је моју идеју о устанку прихватио и у земљу послао Косту Пећанца. Резултат и последице Топличког устанка познати су.

Узроци сукоба са радикалима

Симић је био учесник преврата 1903. године, један је од првих који су ушли у двор, оснивач је организације „Уједињење или смрт", члан ложе „Уједињење", пре балканских ратова био је у више мисија у Јужној Србији, која је тада била под турском окупацијом.

О сукобу са Пашићем и радикалима из тог времена Симић је записао: „Због мог јако експонираног става за политичке слободе и слободу штампе, радикали су ме врбовали да потпуно приђем њиховој странци, али да и даље останем на војној служби. Стојан Протић, преко својих људи, нарочито је на томе настојавао. Престолонаследник Александар, такође, покушао је био свима искушењима да ме одвоји од другова и придобије за сарадњу с њима. Против очекивања престолонаследника и радикала, који су ценили људе саобразно својим слабостима, ја сам са друговима, бившим сарадницима мештанима и скупштинском опозицијом повео најодсуднију борбу против коруптивног режима у 'новоослобођеним крајевима'. То ми Александар, Пашић и Протић до смрти нису опростили."

Осуђен на Солунском процесу

Да Божин Симић у време Солунског процеса није био у Одеси, највероватније не би сачувао живу главу. Он је, као стари „четник" и „црнорукац" био осуђен на 20 година робије.

И о томе је оставио запис у дипломатском досијеу: „На основу аутентичних података да за време Солунског процеса нисам био у Русији, ја бих, у друштву Аписа, Вуловића и Малобабића, такође био стрељан. Што се то није десило, имам једино да захвалим немачком адмиралу Тирпицу, који је наредио подводну војну 'ā outrance' и њоме прекинуо сваку везу између Русије и Енглеске и Француске баш тих дана кад је требало да по својој жељи кренем уз Русије за Солун. Моја оптужба за атентат, мада сам био више од хиљаду километара далеко од 'места' атентата, најбољи је доказ да је тобожњи атентат против Александра најтипичнији полицијски трик."

Судбина у Првом светском рату

Мада је избегао хапшење и смртну казну, Симић је упао у невоље друге врсте о којима, у истом извору, оставља писано сведочење: „У Добруџи сам учествовао у борбама све до позива у Солун на процес. У светском рату, приликом борби у Србији рањен сам три пута и једном контузован. У Добруџи рањен сам двапут. Моји другови, и ја с њима, били смо јавно оптуживани путем пропаганде из званичних српских кругова да смо намеравали да отворимо фронт Аустро-Немцима. Да бих колико-толико обеснажио ту лаж у почетку Руске револуције ступио сам у редове руске војске да би се и даље борио против Немаца. За време служења у руској војсци борио сам се у Подолији, на реци Збручу, којом сам приликом успео да непријатеља претерам преко Збруча. Том приликом било је питање да ми се дадне генералски чин, но ја сам учтиво одбио. Брусилов ми је, такође, понудио одликовање, што сам такође са тактом отклонио. За борбе на реци Збручу хтели су војници пука да ме одликују и то сам отклонио. За време свог боравка у руској војсци имао сам званичне сусрете са Брусиловим, Корниловим, Духонином и многим другим руским генералима."

Божин и Иса Бољетинац

Живот Божина Симића заслужује вишетомни роман. Можда ће то неке нове генерације урадити, као што сада писци трагају, на пример, за Савом Владиславићем. Ко жели детаљније да се упозна са Божином Симићем то може да уради у књизи „Масони и сарајевски атентат" или у Архиву Југославије.

На крају, из Симићевог живота нешто што је заборављено, а требало би да се зна. Недавно су Албанци на Космету ритуално сахранили Ису Бољетинца. Следи цитат из Симићеве биографије који указује на њихову повезаност.

„Почетком 1912, као емисар Милована Миловановића, ондашњег председника (владе) и министра спољних послова, ишао сам на састанак у Бољетин са Исом Бољетинцем на договор. На основу тог договора Арнаути су се побунили и без крви заузели Митровицу и Скопље. Велика порта је примила арнаутске захтеве и без крви ликвидирала устанак. Иако је тај устанак без великих потреса окончан, устанак је ипак у темељу подрио војнички отпор турске војске у Балканском рату /1912/."

Да ли желите још нешто да сазнате о Божину Симићу и нашој прећутаној прошлости?