Бела Барток – „Плавобради” и „Концерт за оркестар”

Чудесна беше Mitteleuropa почетком века. С једне стране, истовремена егзистенција: остатака романтизма, импресионизма, реализма, па мизерабилизма, неокласицизма, атоналности, додекафоније, појаве џеза у музици, кубизма и фовизма у сликарству. И ко зна још колико -изама. Какав мелтингпот!

Збуњени људи у чуду посматрају захукталу науку и технику, појаву кинематографа, ратно-политичка превирања, игре са гранично-државним линијама... С друге стране, тај „средњи грађански слој", одакле су се изнедрили и Црњански, Шумановић, Крлежа, Андрић, Ракић, Дучић, Растко Петровић, па многи Шпанци, био је солидно образован, и то у центрима још тада замишљене уједињене Европе.

Већином су били полиглоте. Код Бартока, ситуација је оваква: матерњи мађарски, немачки, енглески, француски, делимично шпански, словачки, румунски, руски, турски и арапски. Уосталом, и Црњански, одувек „сам себи предак", „типични сметењак свога времена", који није могао да се опсети да ли је „Рат и мир" читао у детињству на мађарском или српском, појаше годинама раније: „Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв".

На ком ли су језику сањали?

Када је Кодаљијева жена Ема Грубер упознала Бартока са имењаком Балашем, од судбине се није могло побећи. Интровертног, контемплативног, филозофски опредељеног Бартока као магнет је привукла бајковитост либрета „Дворца Плавобрадог" који је одмах стилизовао у архаичну, романтичну баладу.

Крајња огољеност сцене сачињене у виду седам закључаних врата дворца (где Јудита преклиње Плавобрадог да јој отвори), као и ликова - два, и словима два - омогућава дубоко зарањање у бит тајне недодирљивости човекове прошлости, која то треба и да остане.

Да ли би инфицирање темом овог типа могло да асоцира на будистичку филозофију, по којој је и добро и потребно све што се дешава, премда ми то сазнамо накнадно?

Жири је те, 1911. године, приликом избора за најбољу мађарску оперу, вратио дело аутору „због неизводљивости".

Ремек-дело оркестарске музике, евергрин шлагер „Концерт за оркестар" створен је две године пред смрт, у Сједињеним Државама којима су, такође као и Барток својевољно, приступили исте 1940. године и Стравински, Шенберг, Хиндемит, Мијо, Курт Вајл...

Новопечени доктор Универзитета Колумбија иако је наглашавао изванредну омогућеност научног рада, ламентирао је над сопственом судбином и прижељкивао да се изгнанство оконча, те да „заувек одатле оде". Из тог летаргичног и малодушног расположења повремено је полазило за руком пријатељима да га тргну да нешто искреира.