Велики бол Лудвига ван Бетовена

Само три године по доласку у Беч, пред запањеном публиком извео је први клавирски концерт који је компоновао. Данас је то дело познато под називом „Клавирски концерт бр. 2". Њиме је стекао репутацију великог композитора. Бетовен је приредио музичку турнеју по градовима источне Европе: Прагу, Дрездену и Берлину. Ове посете су трајале по неколико месеци, а његово умеће импровизације оставило је на слушаоце изузетан утисак. Његове концертне турнеје су биле успешне и у финансијском смислу. На овом портрету Бетовен има око тридесет година. Само две године пре тога разболео се од кобне болести која ће му упропастити живот, а о којој његови пријатељи нису знали ништа.

Познат по доброти, свађама... и селидбама

Бетовен је био изузетно пажљив и прецизан у раду - ништа друго није било важно. Како је старио и постепено губио слух, елегантну одећу коју је у младости носио заменило је неуредно и запуштено одевање. Бројни посетиоци описују неред у ком је живео. Одећа, прљаво посуђе и напола поједена храна на тањирима лежали су међу рукописима и књигама разбацаним по намештају и поду.  

Бетовен се у великој мери интересовао за науку и нове изуме, попут балона за летење и струје. Али је оштро одбацивао људе који нису били информисани или начитани попут њега. Као и Гете, и многи други су Бетовенову необуздану природу сматрали одбојном, говорећи отворено да је Бетовен лако губио стрпљење. Сукоби са станодавцима око ситница били су разлог његових бројних селидби. За тридесет и четири године, колико је живео у Бечу, променио је чак шездесет и четири стана. Непрестано је трагао за смештајем, а понекад је изнајмљивао и по три-четири стана истовремено, због чега је пријатељима било врло тешко да га нађу.

Посвађао се чак и са Стефаном Бројнингом, великим пријатељем из Бона који се преселио у Беч. Срећом, та свађа није потрајала. Део Бетовенове често хваљене доброте чинило је и то што се није устручавао да призна сопствене грешке и што је увек био спреман да се помири, као што је то било и са Стефаном Бројнингом. У знак пријатељства посветио му је један виолински концерт. Бетовенове нередовне навике су указивале на чињеницу да му је здравље ослабило. Имао је бројне лекаре, с којима се свађао, и увек је пролазио кроз некакво лечење. А прележао је: жутицу, разне стомачне болести, грознице, болести плућа, реуму, па чак и маларију.

Помоћ пријатеља 

Бетовен је стицао пријатеље међу заљубљеницима у музику из разних друштвених кругова. Једна од оних који су му пружали подршку била је и грофица Ердоди. Првих година које је провео у Бечу имао је несигуран приход од подучавања и објављивања својих нових композиција и концерата, које је изводио или њима дириговао. Како је све више губио слух, све је мање наступао, а његово финансијско стање постало је још критичније. Године 1809. грофица Ердоди му је притекла у помоћ.

Краљ Вестфалије га је изненада позвао да буде његов хоровођа за плату од шест стотина златних дуката годишње. С обзиром на ситуацију, то је била примамљива понуда. Грофица Ердоди је због тога почела да саставља уговор којим би га убедила да остане у Бечу, где је очигледно и припадао. Надвојвода Рудолф, принц Лобковиц и принц Кински сложили су се да му плате животну ренту која је укупно износила четири хиљаде гулдена. Тиме је могао стећи финансијску сигурност. Био је то одличан предлог и Бетовен га је прихватио.

Природа као лек 

Бетовенова љубав према природи се у великој мери одсликава и на његовој музици. Све је почело у Бону, а док је живео у Бечу непрестано је посећивао село које је окруживало град. Наравно, пријатељи су га посећивали, али углавном је био сам. Ту је радио, шетао шумом и упијао призоре и звуке који су га очаравали, што би му убрзо улило нову снагу. То му је било потребно, јер је у суштини живео као усамљеник и, упркос свој креативности, живот му није био испуњен. Увек је жудео да има жену и породицу, али изгледа да је знао како се то лако не уклапа у несигуран животни пут једног уметника, којим се он кретао.

 Храбар до краја

Бетовен је пријатељу Карлу Аменди 1801. године написао следеће: „Морам ти рећи да се моје највеће благо, мој слух, у великој мери погоршао. Још док си био код мене, осетио сам симптоме, али о томе ти нисам ништа рекао. Сад се умногоме погоршао." Аменду је замолио да о томе ником не прича, али је ускоро то свима постало јасно.

Након Бетовенове смрти, на столу је пронађена нека врста писма или тестамента који је он написао својој браћи. Изгледало је да у њему разматра самоубиство како би побегао од патње коју је изазивала глувоћа. Наравно, храбрости му није понестало. Писмо није послао и, упркос страшној болести, пошао је у сусрет великим победама. То на најбољи начин показује како се Бетовен борио с усамљеношћу која је била све израженија услед губитка слуха. Није ни чудо што су клавири пуцали под његовим ударцима, а пријатељски односи се затезали до тачке кидања. Губитак слуха је значио да је морао да се одрекне дириговања, а постоји и дирљив опис последњег концерта на ком је, будући да није могао да чује музику, изгубио ритам, због чега је вођа оркестра преузео диригентску палицу. Кад је схватио шта се догађа, Бетовен је застао и насмешио се у знак помирења, што је публику дирнуло до суза.

Највеће благо Бечлија 

Година 1814. је била посебна за Бетовена, јер је једном засвагда прихваћен од стране Бечлија као њихово највеће благо. У јануару је одржан концерт на ком су изведена бројна његова дела, укључујући и чувену велику оркестарску композицију под називом „Велингтонова победа" пред више од три хиљаде људи. Све је прошло до те мере добро да је концерт касније, током тог месеца репризиран. То је била и година кад је Бетовенова опера „Фиделио" ревидирана и успешно представљена по други пут. За њега је то био највећи тријумф, јер је то композиција с којом се највише идентификовао. 

Децембра 1826. године добио је запаљење плућа праћено погоршањем болести јетре и хидропсијом. Стари пријатељ Стефан Бројнинг био је и даље ту да му помогне а до самог краја (26. марта 1827. године) посећивали су га и други пријатељи.