Младост Лудвига ван Бетовена

Бетовен је био друго од седморо деце, мада је, у суштини, био најстарији, пошто је прво дете умрло. Само су још два млађа брата доживела старост. Преци Бетовенове мајке били су значајни чланови друштва ‒ међу њима је било трговаца, чланова већа, па чак и сенатора. Она је, иначе, била добродушна жена која се трудила да Бетовеново детињство буде пријатно и безбрижно, због чега ју је он увек поштовао. Oтац Јохан био је прек и непредвидив човек, а у каснијим годинама се у великој мери одао пићу, што није допринело стабилности породичног живота. Жена му је умрла кад јој је било тек четрдесет година, после чега је његов живот убрзо кренуо низбрдо. Али Јохан је малом Бетовену дао шта је могао: јак музички основ и упознавање с најбољим професорима тог времена. Сви записи из тог доба сведоче да је Јохан био врло строг. Међутим, до 1778. године Бетовен је постао тако вешт за клавиром да је одржао концерт у двору електората у Келну. Било му је тек осам година.

Стасавање уз доброг учитеља

Бетовенова породица се двапут селила током његове младости. Куће су им се налазиле и у близини резиденције изборног кнеза, електора. Кад је нови електор Максимилијан Франц ступио на власт, Бетовен је имао десет година. Максимилијан је волео музику и именовао је талентованог музичара Кристијана Готлоба Нефа за директора опере у националном позоришту, а убрзо након тога и за дворског оргуљаша. Неф се спријатељио с породицом Бетовен истовремено поставши и Бетовенов принципал, и најталентованији наставник. Он не само да га је подучавао музици већ га је увео и у свет књижевности и филозофије. Неф је био одличан учитељ младог Бетовена и, како су се дечакови таленти развијали, убрзо је постао преко потребан изузетно запосленом Нефу као помоћни оргуљаш, али и на многим другим музичким дужностима. У почетку је радио бесплатно, а затим, кад је напунио шеснаест година, за скромну, али значајну стипендију.

У друштву учених младих људи 

Упознао је Франца Герхарда Веглера, студента медицине с којим се спријатељио и са којим је остао близак целог живота. Била је то учена група младих људи: Елеонора Бројнинг, која се касније удала за Веглера, и њена три брата: Кристоф, Стефан и Лоренц. Они су Бетовену постали блиски попут породице, због чега је стално боравио у њиховом дому и с њима одлазио на село.

Изненада, до Бетовена је стигла вест да му је мајка болесна. После само две недеље проведене у Бечу, морао је да се врати у Бон. Али бар је упознао Моцарта и чуо га како свира. У Бону, у свом дому, Бетовен је нашао мајку како умире од туберкулозе. Издахнула је неколико недеља касније. Дуговао је новац електору, који је покрио трошкове његовог путовања, а морао је и да помогне браћи и сестри, пошто је њихов отац за то био све мање способан. Бетовену се чинило да су му све наде које је пре месец-два имао ‒ срушиле. Било му је тек осамнаест година. Али није било све изгубљено. И даље су ту били Бројнингови, а у њиховом дому Бетовен је убрзо упознао и грофа Валдштајна. Гроф је био осам година старији од њега. Као четврти син аустријског аристократе, школовао се у музичком свету Беча и убрзо је уочио Бетовенов таленат. Непосредно пре тога Валдштајн је у потрази за послом пристигао на бонски двор, где ће постати великодушан и дарежљив Бетовенов пријатељ.

Познавање Бројнингових Бетовену је донело и заједничка путовања у дивне сеоске пределе око Бона. Одлазили су у Керпен, где је рођак породице Бројнинг имао кућу. Посећивали су Цркву Мариенфорстер у близини Годесберга. Бетовен је свирао оргуље и уживао у лепоти тог места. Његова љубав према природи несумњиво потиче из тог периода.

У дворцу у Брилу, недалеко од Келна, требало је да свира виолу у дворском оркестру који је чинила талентована скупина музичара. То дивно здање је било најлепше у електорату пре него што је запало у проблеме које је изазвала Француска револуција. Било је то златно доба музике за Бон, а могло би се рећи и за Бетовена.

„Из Хајднових руку Моцартов дух"

Бетовен и његови пријатељи су уточиште налазили и у бонском Цергартену, крчми на пијаци. Срце њихове дружине била је Бабет Кох, блиска пријатељица Елеоноре Бројнинг, која ће касније постати грофица Белдербуш. Наравно, Бетовен је био заљубљен и у њу неко време, а њену интелигенцију и лепоту хвалили су сви који су је познавали. Бетовен тад већ постаје познат композитор, као и пијаниста и оргуљаш. У фебруару 1970. године цар Јозеф Други Хабзбуршки умире, а Бетовен за ту прилику, вероватно на наговор грофа Валдштајна, компонује Кантату за глас, хор и оркестар. Очигледно је то остварење ценио, јер га је неколико година касније укључио у завршницу опере „Фиделио". Може се рећи да је Бетовенов неславан почетак у Бечу био врста благослова, јер је у ведрој и подстицајној атмосфери Бона, где су му се дивили и ценили га, постепено сазревао и могао да развије своје интелектуалне и друштвене атрибуте.

Године 1792. договорено је да Бетовен опет отпутује у Беч. Изборни кнез је требало да сноси трошкове пута, а сви уметникови пријатељи и присталице су му саставили албум лепих жеља за будућност. Жеље грофа Валдштајна, који је несумњиво у великој мери био заслужан за добијање електорове подршке такође нису биле занемарљиве. Он је ту написао: „Истрајним радом из Хајднових руку ћеш добити Моцартов дух. Твој искрени пријатељ, Валдштајн." И заиста је веровао у Бетовена. Заправо, Моцарт је умро после прве Бетовенове посете Бечу и већ је било договорено да Бетовена подучава шездесетогодишњи Хајдн.

Раскошни музички живот у Бечу

У новембру 1792. године Бетовен је други пут стигао у Беч. Ту је намеравао да остане само неколико година. Хтео је да га подучава Хајдн, који се управо вратио из своје прве посете Лондону и био на врхунцу славе. Желео је да осети музички свет најживље престонице, која није била велика и величанствена, каква је данас, али је била седиште моћи Хабзбуршког царства. То је био град у ком су луксуз и уметност били у процвату. Изгледао је безбрижан и спреман да прихвати све новине у позориштима и концертним дворанама. Наравно, ту су живели и изузетно имућни принчеви и грофови који су уживали у пружању подршке оркестрима, квартетима или композиторима. И Бетовену ће њихова подршка користити. Али, што се тиче његовог успеха, у то време је можда најважнији од свих био утицај буржоазије, учених људи који су плаћали за своје посете операма и концертима, или су се претплаћивали на штампање нових музичких дела и тиме давали све већу подршку композиторима. И мада је све то у Бетовеново доба ствараоцима давало подстицаја, он је морао одмах да нађе финансијску подршку, доврши студије музике, што је себи поставио за циљ, и афирмише се. А онда је почео да узима часове код Хајдна. Али тај однос није био нарочито плодоносан. Иако је свом ученику признавао вредност, Хајдн је био врло заузет. Његова једина успешна посета Лондону подстакла га је на писање великих композиција. Па ипак, он је Бетовена увео у најужи круг бечког музичког живота, који је младог уметника целог обузео.

Принц Личновски ‒ одани пријатељ ћудљивог уметника

Бетовен је брзо оставио добар утисак на неколико људи, а пре свих на принца Личновског, који је био Моцартов ученик и близак пријатељ. Личновски је био нежан и прилично толерантан према Бетовеновом прилично ексцентричном начину живота. Грофици Вилхелмини Тун, ташти Личновског, Бетовен се такође изузетно допао. И мада је млади композитор био веома одан пријатељ, односе с пријатељима умео је врло лако да поквари вређајући се због ситница. А потом би се врло брзо извинио и покушао да се искупи. Извесно време делио је собу и са Личновским, који је, упркос уметниковим успонима и падовима, остао његов одани присталица.