Злочини над Словенима у Првом светском рату

„Oно што Први и Други светски рат издваја од осталих јесу неконтролисани злочини против цивилног становништва које су починили, пре свега, Немачки рајх и Аустроугарска, али и Османско царство. Дакле, ми данас можемо да говоримо о три велика злочина која су се догодила у Првом светском рату. Први је злочин Османског царства над јерменским становништвом, затим масакр који су починили припадници царске аустроугарске војске над Рутенима и српским становништвом и злочини немачке војске током марша кроз Белгију 1914. године и у северној Француској. Међутим, злочини аустроугарске војске над Рутенима и Србима остали су и даље мање познато поглавље у историји Првог светског рата. Кад је реч о укупном броју жртава, ови злочини налазе се на другом месту. Дакле, било је више жртава међу Рутенима и Србима него међу белгијским становништвом. Процењује се да их је било 80.000", започиње своје излагање др Хаутман.

То је било доба империјализма које је започело крајем деветнаестог века ‒ доба у ком су велике империјалне силе колонизовале државе Африке и Азије, сматрајући тамошње становништво нижевредним, објашњава професор и додаје: „Припадници беле расе себе су поставили на сам врх хијерархије људског рода. Дакле, то није било нешто што су измислили национал-социјалисти. Идеја о расној супериорности настала је још у 19. веку и отад се развијала."

 Током устанака народа у колонијализованој Африци, и пре Првог светског рата, немачки колонијалисти, као и Енглези у Индији, починили су тешке злочине, наставља др Хаутман: „То значи да је тада светом владала расистичка и социјал-дарвинистичка идеологија и у тој категоризацији ко је на врху, а ко на дну лествице, словенски народи нашли су се при дну лествице. Јужнословенски народи у немачком делу монархије, као и они који су живели у аустроугарском делу царства, били су једнако обесправљени и маргинализовани. Све је то имало страшне последице у тренутку кад је Први светски рат избио и кад је, да тако кажемо, отворен пут таквој злочиначкој идеологији".

О увреженој и нашироко прихваћеној расној теорији која можда најбоље илуструје политику великих сила крајем 19. и почетком 20. века сведочи билтен Министарства спољних послова Двојне монархије из 1916. године, припремљен као одговор силама Антанте на оптужбе да је Ка-унд-Ка држава прекорачила норме међународног права:

„Правници нас уче да су цивилизоване државе принуђене у рату са народима који се налазе на нижем степену цивилизације да примене ратно право које је прилагођено њиховом начину ратовања. Тако су поступали Французи у Африци и у Тонкину (Вијетнам), у Кини и у Дахомеју, а Енглези у Индији и Руси на Кавказу и у Туркестану."

Проглас објављен Руми августа 1914. године као Директива за поступање са становништвом у Србији претходио је наступању аустроугарске војске и према њему:

„Рат нас води у непријатељску земљу са становништвом које нас бескрајно мрзи, у којој је дозвољено кукавичко убиство чак и над припадницима вишег сталежа, као што је показала сарајевска катастрофа, убиства се славе као јунаштва. Према таквом народу сваки облик људскости и сажаљења је неумесан, штавише опасан."

На тај начин легализован је расизам над Србима, те је сваки његов облик био дозвољен. Због тога би ваљало да држава Србија данас, ако већ због политичког мира не ангажује правнике који би захтевали ревандикацију пред међународним судовима поводом злочина који је извршен над њеним становништвом у Првом светском рату, подигне споменик десетинама хиљада недужних  који су страдали у рату само због своје националне припадности.