Криза парламентаризма?

Капитализам је одличан пример функцинисања које прикрива сопствену динамику. Тржиште економију представља као пуку размену ствари. Маркс је ово назвао постварењем. Оно прикрива чињеницу да је у сржи капитализма пљачка, а да сам капитализам заправо није скуп ствари, већ низ веза. Под велом тржишта крије се начин на који ове везе заиста функционишу: ко производи добра, ко их продаје и где новац одлази.

Погледајмо, на пример, плате. Ако те за неки посао плаћају по тржишној цени, то је наизглед поштена прича. Шеф те, међутим, не плаћа пуну цену за оно што производиш, већ само приближно онолико колико ти је потребно да се издржаваш. Остатак онога што произедеш присваја као профит или вишак вредности. То је оно што називамо експлоатацијом.

Политика и моћ

Узмимо још један пример, из сфере политике. Атомизација и осећај немоћи који је већина нас искусила у друштву наводе нас да верујемо у то да је изгласавање бољих људи у парламент најлакши и најсмисленији начин да се ствари промене.

Два су суштинска проблема са овом представом. У стварности, центар моћи не налази се у парламенту већ у конференцијским салама корпорација и државним институцијама, попут државне службе, судова, медија, полиције, па чак и војске. Све те институције посвећене су одржавању статуса кво и све оне су ван домашаја демократске контроле. Људи који њима управљају искористиће сву своју моћ да би спречили сваки покушај спровођења суштинских промена кроз парламент.

Приредио, Бранислав Гузина