"Друштво често опрашта злочинцу, али никада не опрашта сањару"

„Свеколика уметност је истовремено површна и симболична. Они који завирују испод површине чине то на властити ризик. Они који тумаче симбол чине то на властити ризик."

Једном је изјавио да оно чему заиста тежи као писац јесте да забавља радничку класу, да разјурује средњу класу и да фасцинира аристократију.

Историјска свест о томе да грех из једне епохе може да постане врлина за другу, и обратно, охрабривала га је да на све моралне назоре свога времена гледа са божанске висине, као на пуку произвољност времена.

Писао је, размишљао и живео повинујући се искључиво начелима највише културе, коју је сматрао универзалном, а коју је својим образовањем усвојио од великих умова свих времена.

Човек од идеала, веровао је да је најузвишенији живот онај контемплативан, „по мери богова“ које су измислили људи, знајући притом да је контемплација највећи порок за који припадник заједнице може да буде окривљен. „Друштво често опрашта злочинцу, али никада не опрашта сањару.“

Идеја која није опасна уопште не заслужује да се назове идејом 

С великом дозом презира односио се према лажном пуританству, како у књижевности, тако и у општеважећим друштвеним узусима понашања, па тако тврди: „Не постоји тако нешто као морална или неморална књига. Књиге су добро написане, или лоше написане. То је све.“

Иако тврди да „идеја која није опасна уопште не заслужује да се назове идејом“, спреман је да се храбро поиграва са контрадикторним ставовима на једну те исту тему, јер игра никад није рушилачка. "Проистиче из неускладивих двојстава која носи у себи", каже он.

Тај смео приступ је очигледно баштинио од леди Сперанце, своје мајке, која је, и за данашње време сурово искрено, али јасно образложила: „Грех је за свако поштовање и високо поетичан, али стид то није. Када будете у мојим годинама, схватићете да постоји само једна ствар због које вреди живети, а то је грех.“

У „Критичару као уметнику“ њен син том, клеру немилом, појму придаје још већи значај: „Оно што се назива грехом битни је чинилац напретка. Свет би без њега стагнирао, или остарио, или би постао безбојан. Грех својом радозналошћу увећава искуство људског рода. Снажним потврђивањем индивидуалности, он спасава врсту од једноличности. Тиме што одбија општеприхваћене назоре о моралности, постаје виша етика.“

Чак и најватренији противници Оскара Вајлда би требало да „положе оружје“ пред пасусом којим поентира, у истом есеју: „Кад досегнемо истинску културу, а то нам је циљ, ми постижемо савршенство о коме су сањали свеци, савршенство оних за које је грех немогућ, не зато што су изабрали аскетска одрицања, него зато што су кaдри да чине све што желе не повређујући притом душу, и зато што нису кадри да пожеле ишта што би вређало душу, јер душа је божански ентитет који може да претвори у елементе богатијег искуства, или тананије осетљивости, или новог начина мишљења, поступке и страсти који би код просечног били опште место, код неуког простаклук, а код бестидника подлост.“