Мистерија камена мудрости

Камен мудрости, од латинског lapis philosophorum, митска је супстанца која наводно има вишеструко дејство: она може да претвори метал у злато и сребро. Називали су је и еликсиром живота, јер се веровало да може да продужи живот, подмлади или чак омогући бесмртност. Основни циљ Западне алхемије био је управо проналажење камена мудрости, а процес његовог стварања назива се Magnum opus.

Идеја о камену мудрости први пут се помиње код Зосима из Панополиса у 4. или 5. веку, а нешто детаљније код арапског алхемичара Џабира ибн Хајана, који у 8. веку закључује да сваки метал може прећи у неки други ако му се преместе основне квалитативне особине, као што су хладноћа и топлота или влажност и сувоћа.

Џабирова теорија није заснована на научним методама, али се ослања на природне принципе, а сматрало се да је у питању црвенкаста, прашкаста супстанца. Он је експериментисао са легурама и рудама. Верује се да је први направио тзв. „царску воду“, мешавину нитратне и хлоридне киселине, која може да раствори злато, а и данас се користи за његово пречишћавање.

Кроз векове, будисти камен мудрости зову Chintamani. Верују да су његови носиоци двојица божанстава, Авалокитешвара и Кситигарбха.

Постоји низ легенди везаних за камен мудрости. Према једној од њих, направио га је доминикански фратар Алберто Велики, и предао га Томи Аквинском, свом ученику. Међутим, тај појам највише се везује за Француза Николаса Фламела. Он је живео у 14. и 15. веку, и наводно је претворио олово у злато, а проналаском камена мудрости обезбедио је себи и својој супрузи вечни живот.

Иако не постоје историјски докази да се Фламел бавио алхемијом, а зна се и да је умро 1418. у Паризу, у 17. веку објављена је књига која говори о Фламеловом открићу. Она је била повод за многе легенде о том брачном пару.

У хиндуизму, камен мудрости се везује за богове Вишнуа и Ганешу. Помиње се у Валмикијевој причи из 10. века, а сматра се да је део накита које су носили поједини индијски краљеви.

Према модерној науци, злато је хемијски елемент који се не може добити од других елемената хемијском реакцијом. Занемарљиво мале количине злата направљене су до данас у нуклеарним реакторима и акцелераторима честица.

Камен мудрости различито је тумачен међу алхемичарима: поједини су сматрали да је реч о одређеној супстанци коју је могуће направити, а други су тај појам схватали као метафору за стицање мудрости и просветљење. Било како било, мит о проналаску камена мудрости остао је део традиције западне алхемије и филозофије, и непресушни извор инспирације филмских, књижевних и других уметника. 

Припремила: Татјана Цвејић