Оно што можда нисте знали о гладијаторима

Гладијатори су били борци у старом Риму, а сама реч потиче од латинског „gladius" што је означавало кратак римски мач. Гладијаторске борбе уведене су у Риму у 3. веку пре н. е. као део погребних свечаности: када би умро неки аристократа, његова породица је организовала борбе робова који су се борили до смрти.

Такве „игре" биле су својеврсна замена за људску жртву, јер се веровало да људска крв чисти душу покојника. Римски цареви су почели да забављају народ борбама гладијатора првобитно у Форуму, а касније у амфитеатрима. Најпознатији је, свакако, римски Колосеум.

Гладијаторске борбе укинуте су када је ојачало хришћанство, и забрањене законом цара Константина Великог 325. године. Ипак, и даље су се повремено одржавале, а последњи пут одржане су у Риму, 1. јануара 404. године.

Оно што је мање познато јесте да су се и жене бориле као гладијаторке. Реч је углавном о робињама, али и о слободним женама које су желеле да се такмиче. О учешћу жена у гладијаторским борбама сведоче археологија и књижевност, а изгледа да је цар Домицијан најчешће организовао гладијаторске борбе у којима су учествовале жене. Оне су се бориле обнажених груди, налик на Амазонке, углавном без заштитне опреме попут шлемова, а те борбе, као посебно занимљиве, одржавале су се ноћу. У 3. веку забранио их је имератор Септимије Север.

Већина гладијатора првобитно су били робови који су починили тешке злочине. Међутим, од 1. века пре н. е. борбе су привукле и и слободне људе, јер су им обећавале новац и славу. Међу њима је било бивших војника, али и племића жељних узбуђења.

Чак је и неколико римских царева учествовало у гладијаторским борбама, у строго контролисаним условима и са тупим ножевима, а најпознатији међу њима је озлоглашени Калигула.

Тренирани до изнемоглости 

За разлику од филмова, гладијатори се нису увек борили до смрти. Борбе су се одигравале према строгим правилима, водило се рачуна да противници буду сличне конституције и снаге, а судија је водио рачуна о правилима и заустављао борбу уколико би борац био тешко рањен.

Борба се завршавала без обзира на исход ако би се публика досађивала, или када би гладијатори изазвали гласно дивљење и поштовање публике која би их испратила овацијама.

Пошто је у обуку гладијатора улагано доста новца, њиховим власницима није било у интересу да их изгубе, па су тренирани тако да ране свог противника, а не да га убију. А били су тренирани до изнемоглости. Њихова исхрана обиловала је угљеним хидратима који су им стварали наслаге у пределу трбуха, што их је донекле штитило од повреда приликом борби.

Постојало је више врста гладијатора. Кроз време, и на основу искуства, сврставани су у својеврсне класе: најпопуларнији „мурмилони" и „трекси" борили су се мачем и штитом, „еквитеси" су се појављивали на коњима, „димакери" су се борили са два мача, „есадери" у двоколицама. Класа „ретарија" била је необична по томе што су борци били опремљени само мрежом и штитником на левом рамену, са намером да збуне противника бацивши мрежу на њега.

Стотине хиљада људи страдало је у римским амфитеатрима, у међусобним борбама или борбама са дивљим животињама. Гладијаторима су се сви дивили - и обичан народ и аристократија. Одатле потиче мноштво прича и легенди о њима, које су многа гладијаторска имена учинила „бесмртним."

Приредила: Татјана Цвејић