Сретен Аџић – први српски школовани педагог

„Помислимо шта би било са овим светом, са људством, кад би се наједанпут обуставило свеколико васпитање. За непун би се век човечанство вратило на ступањ животињски, откуда је и поникло, откуда се узвисило на ступањ човека и човечанства.“ Тако је још у претпрошлом веку говорио и писао први српски високообразовани педагог Сретен Аџић.

У селу Малој Сугубини, Срезу – Левачком, 1856. године, у породици Милосављевић, родио се Сретен. Отац Милун је умро када је Сретену било годину дана, а мајка се са дететом вратила у родитељски дом, у Врњачку Бању.

Убрзо Сретену умире и мајка, а пуну бригу о њему преузима деда по мајци, свештеник Хаџи Јефтимије Поповић. Отуда је и Сретен уписан у основну школу у Трстенику под презименом Аџић, по којем је и познат и које је из пијетета према деди носио до краја живота.

Вероватно по дединој жељи, Сретен Аџић је по завршетку основне школе и ниже гимназије почео да учи богословију. Али, већ после годину дана се уписао у крагујевачку Учитељску школу.

Образовање у Бечу и Лајпцигу 

Прво учитељско место је добио у Трстенику, а његов рад је оцењен одличним. Тако је почео педагошки пут великог учитеља, Сретена Аџића.

Као државни стипендиста, Сретен Аџић је 1882. почео да слуша предавања на чувеном Бечком педагогијуму. Филозофски факултет завршава у Лајпцигу као студент филозофије и педагогије.

Осим тога, Сретен Аџић се предано занимао и за природне науке, те је слушао предавања и на Лајпцишком медицинском факултету. У Лајпцигу се Сретен упознао са значајем практичног рада у школама.

Када се после шест година вратио у Србију, Сретен Аџић је донео најсавременије идеје и искуства тадашњих познатих европских школа. Почео је упоредо да ради у Београдској и у Нишкој учитељској школи.

Његов наставни и научни рад уграђен је у темеље српског модерног образовања тога времена. Визионарски се залагао да се у српске учитељске школе уведу практична настава, ђачке кухиње и интернатски смештај за децу из сеоских средина.

Узвишени позив 

Велики српски педагог никада у својим многобројним предавањима није пропуштао прилику да нагласи важност улоге учитеља у развоју целокупног друштва. Исто тако је упозоравао професоре у учитељским школама на одговорност припремања будућих учитеља за узвишени позив.

„Просвета народна је, у данашње доба културне борбе, основица за свеколике народне и државне напретке. Оно што је биљци светлост, то је народима просвета. Без просвете нема ни народима благостања. Без просвете данас нема народима опстанка.“

Наведени део говора Сретена Аџића приликом свечаног отварања Учитељске школе у Јагодини и данас можемо сматрати више него актуелним. Могли бисмо се вратити поукама и порукама Сретена Аџића, које су и после 150 година применљиве. 

Сретен Аџић је идејни творац, оснивач и први управник Мушке учитељске школе у Јагодини, коју је устројио на најбољим педагошким принципима у служби полазника и на добро будућих генерација ђака српских школа.

Настава по угледу на европске школе

Пошто је основао школу, Сретен Аџић је одмах увео практичну наставу по угледу на тадашње европске школе, а првенствено уважавајући шведско и финско школство тога времена. У том смислу, велики педагог је критиковао тадашње српско школство:

„Две су велике мане имале од вајкада све наше школе, које су јако ометале наш просветни напредак. Једна од тих мана је што су се све наше школе практичног живота клониле, либиле и чисто стиделе... Друга од речених мана је у тесној вези са првом. Све наше школе спремале су омладину искључиво за чиновнике, а не за различите гране грађанског живота, за оне који ће сами привређивати и кретати привреду напред.“

У својој учитељској школи у Јагодини, Аџић је установио не само практични рад који се односи на одржавање наставе него и рад на школској економији. Тако су ђаци производним радом доприносили сопственој квалитетнијој исхрани у школској мензи.

У свом научном, истраживачком раду Сретен Аџић је посебно посвећивао пажњу васпитној улози школе, па самим тим и васпитном задатку учитеља.

„Погрешно је пустити дете да само расте као дрво у шуми, без помоћи васпитача, али исто тако погрешна је и претерана помоћ, која разнежи, размази и убија свако самопоуздање у детету.“

Од претеране помоћи, сматрао је Аџић, пати васпитање деце из богатијих породица, што је разлог да су таква деца лења, размажена, несамостална, а опет својевољна. Деца сиромашних породица, насупрот томе, пате од недовољно бриге. И једна и друга крајност су штетне за дечији развој, сматра Аџић.

Ко учи учитеље 

Наглашавао је да је „златна средина – где се деци не притиче у помоћ ни сувише много ни сувише мало, већ само колико је потребно“. Сретен Аџић није у својим проучавањима заобишао ни улогу родитеља у васпитавању деце.

„Родитељска љубав је што и сунце. Ако сувише прижеже, оно спржи. Ако га нема, биљка клоне од хладноће. Само на благој равномерној толоти добро успевају нежне биљчице.“ Неспорно је из овог цитата са колико љубави и бриге за млади нараштај говори Сретен Аџић и каквим јасним и сликовитим језиком упућује и васпитаче и родитеље на правилно подизање деце.

Зато је сматрао да је од многих дужности које човек има најузвишенија дужност васпитача, јер се васпитачким послом стварају људи. Аџић је такође говорио како се слабо води брига о спремању омладине за родитељски позив, а тиме је критиковао и недовољну бригу државе за одгајање будућих нараштаја.

„Изгледа да се верује да за одгајање народа свога није потребна никаква припрема, а васпитање порода свог од свих послова што их обављају људи, најтежи је.“

Огромно знање и искуство преносио је годинама Сретен Аџић на будуће учитеље у Учитељској школи у Јагодини, увек показујући и доказујући да је од највеће друштвене важности – ко учи учитеље. Многе новине које је дугогодишњи управитељ увео у школску праксу и данас бисмо могли сматрати напредним.

Из те школе, која је одшколовала генерације квалитетних учитеља и многе значајне посленике српске културе, изникао и данашњи Педагошки факултет у Јагодини. Тако се учење и идеје Сретена Аџића негују и примењују, кроз већ трећи век српске педагогије и просвете.