Годишњица рођења српске сликарке Надежде Петровић

Школовала се у Минхену, а као европски образовани сликар путује по Европи где један период борави и у престоници уметности, Паризу. И зато се у њеном стваралаштву могу пронаћи утицаји сецесије, импресионизма, фовизма које је на јединствен начин успела да прилагоди домаћој патријархалној средини.

Поред тога што је била сликарка, Надежда се активно бавила и питањима женске еманципације па је била један од оснивача Кола српских сестара. Као велики патриота, неколико година није скидала бели мантил болничарке учествујући и у Балканским и Првом светком рату.

Иако је тада више збрињавала рањенике, неким чудом је успевала и да слика па из тог периода настају слике Везиров мост, три пејзажа Призрена, Грачаница у више махова и Косово поље, неколико портрета Ратника.

Умрла је од тифуса у ваљевској болници 3. Априла 1915.године.

Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и њој комплементарна, зелена.

Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину.

У њеном родном граду Чачку, испред Гимназије, стоји Мештровићев споменик овој јединственој и по свему непревазиђеној сликарки.