Каравађо и светло-тамно

Биографија испреплетана многим причама о развратном животу човека бруталне и необуздане природе које су га пратиле током живота пада у сенку када станемо пред Каравађова уметничка дела у разним музејима света.

Ново поглавље у уметности сликарства Каравађо отвара својим реализмом отворено се супростављајући дотадашњем маниру сликања. Након краћег периода угледања на венецијанско сликарство, уводи стил који се дефинише у схватању односа светлог-тамног, тзв.стил подрумског осветљења. На примеру слике Преображење на путу за Дамаск, 1600-1601.године можемо уочити главне карактериситке тог стила.

Фигуре су постављене у јако замраченом простору осветљене светлом попут рефлектора постављеног одозго. Избегавајући тако полусенке постигао је утисак велике пластичности помоћу контраста широких, тамних и јако осветљених маса. Монументалност сцене постиже груписањем фигура које као да се боре са оквиром рама слике. Позадина је представљена само у осенченим пасажима без представе пејзажа или архитектуре као што је су радили ренесансни мајстори сликарства.

Каравађо користи низ психолошких момената. Његов циљ је било да прикаже осећања Светог Павла како би посматрач могао да се саживи са искуством светитеља и да осети моћ најзначајнијег догађаја у његовом животу.

Овакав систем осветљавања учинио је још дубљи утисак на Каравађове следбенике. Читава плејада сликара тзв. Тенеброси (мрачни) прихватила је ову новину, међу њима и Каравађијевци.
Мада Каравађо није никога учио нити је помишљао да ствара ученике, број следбеника у 17.веку је био велики. Правац који се касније развио из сликареве уметности тзв.каравађизам,захватио јепреко Италије скоро целу Западну Европу-Шпанију, Француску, Фландрију и Холандију.