Још о критичарима уметности

„Сврха критике је да види предмет онаквим какав по себи уистину јесте", писао је Метју Арнолд, изискујући од критичара „безинтересну радозналост". Ефекат његове дефиниције био је да стави критичара на колена пред уметничким делом. Девет година касније Волтер Пејтер додаје: „Да би се предмет видео онаквим какав по себи уистину јесте, први корак ка томе је да се разуме властити утисак, онакав какав уистину јесте."Пејтер премешта средиште пажње са предмета критике на перцепцију. Утисак о предмету постаје важнији од самог предмета, а критичарев посао субјективнији. Посматрајући, критичар посматра себе, барем исто онолико колико и дело којим се бави.

Вајлд превазилази Пејтера. У „Критичару као уметнику" он каже да је критика дужна да „види предмет онаквим какав он по себи није". Уметничко дело има властити живот и може да саопшти ствари сасвим различите од оних које му је уметник ставио на усне. Вајлд ослобађа критичара од сваке врсте подређености и приписује му већу независност и даље домете него што их има стваралац. „За критичара је уметничко дело само подстицај за ново, властито дело." Предност критичара у односу на уметника лежи у томе што је уметникова грађа груба, он живот или снове користи као сировину да би створио Лепоту, док је критичарева грађа финија, то је већ уобличена Лепота, да би од ње као полазишта створио ново, исто тако лепо или још лепше дело. Највиша критика је, рећи ће, креативнија од стваралаштва.

Истичући критичарску способност као највишу, Вајлд такође одаје дуг Хелади, рекавши да је најважније што смо од Грка примили у наслеђе њихов свеобухватни критичарски дух. „Грци су били народ критичара уметности. Све што је у нашем животу модерно, дугујемо Грцима." Ту он не мисли само на Платонову расправу о идеји Лепог и Аристотелов „најцеловитији систем књижевне критике што га је свет икада видео", него и на као најважнији елемент уметничког стваралаштва. Пуки креативни нагон не даје ништа ново, само понавља, а све што је ново у уметности проистиче из критичке способности уметника - теза коју ће у ХХ веку преузети Т. С. Елиот и око ње градити своју теорију о традицији и индивидуалном таленту.

Ниједан песник не пева зато што мора да пева, каже. Барем велики песник то не чини. Он пева зато што је одлучио да пева. „Лоши уметници увек се диве једни другима. Они то називају - имати ширину назора и бити ослобођен предрасуда." Прави уметник, који је толико заокупљен својом намером и усредсређен на своју замисао, критички уметник, није у стању да вреднује туђе дело нити да у њему проналази лепоту. „Стваралаштво користи сву своју критичку способност унутар властитог делокруга."

Као напомену за Намере, додао је неколико реченица из којих је јасно колико би га радовала свака реакција неистомишљеника, којих је било и за његовог живота, а (како видимо) и до дана данашњег: „Не стојим иза свега што сам рекао у овом есеју (Истина маски). Има много тога са чиме се уопште не слажем. Есеј напросто приказује једно уметничко становиште, а у естетској критици све је ствар става. Јер у уметности не постоји ништа што би било универзална истина. Истина у уметности је оно чија је супротност такође истинита."