Деменција је неповратни процес

Деменција се најчешће повезује са заборавношћу али то није једини симптом ‘'Деменција је скуп знакова, скуп симптома који се пре свега односе на когнитивно пропадање. Кад кажем когнитивно мислим пре свега на интелектуално пропадање али ту су и промене у сфери понашања. Најчешћи узрок деменције је Алцхајмерова болест, чак 60 одсто оболелих којима се постави дијагноза деменције заправо пате од ове болести. Њен типични знак је заборавност," каже за емисију "Све боје живота" Биљана Салак Ђокић, неуропсихолог у Центру за поремећаје памћења и деменције Клиничког центра Србије.

Свака заборавност не мора бити и знак за узбуну јер, како каже др Ђокић,‘'Заборавност је саставни део живота. Свакоме се дешава да заборави некакву обавезу, некакав рок али оно што је битно, што је типично за деменцију јесте да само подсећање не помаже. На постојање неког патолошког процеса указује и одсуство увида - често људи који су дементни одбијају ту могућност да се са њима нешто лоше дешава па наводе различита оправдања у смислу ја сам довољно памтио за све своје године, имам довољно година живота нека други то мало раде, и слично. Управо је то одсуство увида један од индикатора да можда ипак нешто није у реду и да треба потражити помоћ."

Деменција се сматра "шуњајућом болешћу'' јер почиње готово неприметно и развија се кроз три фазе.‘'Карактеристике прве фазе деменције су најчешће проблеми са памћењем али се могу јавити и тешкоће у говору'', објашњава др Ђокић, ‘'особа све теже призива одређене речи, рецимо не може да пронађе одговарајућу реч у реченици, тешко склапа реченице, или се дешава да уколико је присутна у просторији где већи број људи говори збуњена је и да не разуме говор. Све теже доноси неке одлуке, повлачи се, обавља само рутинске активности, било каква новина доводи до тога да се збуни или уплаши. Често су приметне промене расположења било да је тужна плачљива, да има неке црне мисли али чак и то није увек неопходно довољно је рецимо да постане апатична  или свадљива, импулсивна, раздражљива'',

У другој фази долази до продубљивања симтома па особа све теже комуницира, практично не памти ништа, све је више зависна од присуства друге особе. У овој фази могуће је и да особа одлута и не уме да се врати или да има халуцинације.

У трећем стадијуму постоји генерално пропадање не само у когнитивној сфери особа постаје у потпуности зависна од помоћи друге особе, постоје тешкоће са мокрењем и столицом, практично не препознаје себи блиске особе и то је стадијум који показује да мало шта можемо да урадимо осим оне класичне медицинске неге.

‘'Пре свих ових стадијума постоји једно раздобље на које сада научна и стручна јавност усмерава светла које зовемо благ когнитивни поремећај када и сама особа примети да се нешто дешава да наше памћење или наш говор нису као што су били раније и ми урадимо одређене тестове, одређена испитивања и видимо да постоји врло благо одступање од онога што би било очекивано за особу њеног животног доба и образовног нивоа али не постоје никакве тешкоће у њеном свакодневном функционисању, тај период зовемо раздобљем благог когнитивног поремећаја. Оно што је битно, то не значи да ће особа и развити нужно праву деменцију. Само десет од сто особа којима се постави дијагноза благог когнитивног поремећаја током живота развије и праву деменцију. Већина њих уколико се открију прави узроци стања, уколико се адекватно прати и интервенише на прави начин задржи ово стање или успе да се врати у неко нормално функционисање. Дакле, ово је раздобље када има смисла и реаговати'', наглашава др Ђокић.

Алцхајмерова болест спада у неизлечиве болести, лекови који су тренутно доступни могу да помогну само у релативном одржавању одређеног стања. У току су експериментална клиничка истраживања која се за сада веома ограничено спроводе.