Масо Масини, ренесансни Икар

Томазо Масини је био механичар, хидрауличар и каменорезац, али, према неким изворима, и некромант и призивач духова. Боравио је на Средњем истоку и тамо се упознао са култом Сунца или Ахура Маздом. Његови савременици су га прозвали Заратустра.

У својој радионици која је личила на јазбину, топио је метале, а наводно је био упућен у алхемијске вештине претварања олова у злато, симбола Сатурна у симбол Сунца.

Уста истине

Из Масинијеве радионице се ширио мирис сумпора, ни мало популарног код црквених представника. У Италији и данас, у Верони и Риму, постоје „уста истине", туристичке атракције, камене, човеколике скулптуре са отвором на месту уста, нека врста детектора лажи.

Током 15. и почетком 16. века, Света Столица је ојачала и постављала бискупе и папе као господаре живота и смрти. У „уста истине", сваки „поштени" грађанин могао да убаци анонимну дојаву о нечијем кршењу верских обичаја. Та уста су гутала море зависти, пакости и осветољубивости, а црквени „чувари морала" су имали пуне руке посла.

То није спречило Маса Масинија да свакодневно експериментише. Није ни чудо што је Леонардо да Винчи одабрао Масинијеву радионицу као полигон за нове изуме који ће пркости инквизицији, човековој понизности и померити људске границе. 

Вештачки лабуд

Тајне летења, Леонарду дечаку, први је открио стриц Франческо, доколичар, велики љубитељ и познавалац природе. Посматрали су сокола како кружи између Монте Албана и мора. Касније, да Винчи је проучавао Земљину тежу и Еуклидове списе и написао "Трактат о летењу".

И не знајући, открио је први принцип механике: акција и реакција су једнаке и супротног смера. Деловање неког тела на ваздух, исто је као деловање ваздуха на тело. На том сазнању створио је први падобран.

Са куле у Фјезолама, да Винчи и Масини су посматрали птице. Заједно су израдили костур летилице, велику вештачку птицу „ћећеро", што значи лабуд на локалном дијалекту.

Да Винчи је прво истраживао могућност покретних крила. Закључио је да је усправан положај бољи од водоравног јер јер је тежиште ниже, стабилност већа и искоришћеност енергије боља.

Онда се јавила сумња. Нови прорачуни показали су да је немогуће одржавати тежину тела снагом мишића. Намеравао је да проучи други тип крила, непокретна, која ће, као у једриличарству, користити ваздушне струје.

Геније и његов шегрт

Масо је, међутим, проводио време у вештачком лабуду, сродивши се са великим крилима. Био нестрпљив да испроба летилицу и увери поколебаног Леонарда у њену функционалност.

Затрчао се са голог брда Ћећери, неко време, над шумом, остао у ваздуху, а затим се стрмоглавио. Према једној легенди, овај луди ренесансни Икар прошао је добро, сломивши само ногу. Бруно Нардини, један од најзначајнијих Леонардових биографа, пише да је повреда била озбиљна и да се Масини није опоравио.

После двадесет пет година пријатељства и заједничког рада, Леонардо у својим белешкама ни једном речју, више никада није поменуо Масинија. Напустио је Фиренцу и на коња натоварио недовршени портрет Ђоконде. Али, сан о летењу није га напустио.

Од смесе воска, правио је шупље, зооморфне, летеће фигурице, пуштао да их носи ветар и забављао се плашећи пролазнике.