Значај критичара уметности

У једном од безбројних промишљања на тему естетике уметности, генијални Оскар Вајлд даје критичару уметности значај који је (барем) у једнакој равни са значајем самог уметника:

„Врло је озбиљна грешка тврдити да је права сврха Критике да види предмет онакав какав он уистину јесте, јер се не узима у обзир најсавршенији облик Критике, као ни то да је она у бити чисто субјективна и да тежи да обзнани властиту тајну а не туђу. Највиша Критика се не бави уметношћу као експресијом него као чистом импресијом. Она се не ограничава на то да открије стварну намеру уметника и да је прихвати као нешто коначно. И има право, јар значење неке дивне творевине није мање у души онога ко је посматра него што је било у души онога који ју је начинио.

Штавише, управо посматрач даје лепој творевини безброј значења и открива нам да је чаробна, и поставља је у неки нови однос са епохом како би постала витални део нашег живота, симбол онога за шта се молимо, или можда онога за шта смо се молили па сада стрепимо да нам се и не догоди. Што дуже проучавам те ствари, све више увиђам да лепота визуелних уметности, као и лепота музике, почива пре свега у импресији, а да свака претерано интелектуална тежња уметника може да је наруши, што је заправо чест случај. Јер дело има, кад је завршено, такорећи независан живот, и може да пренесе сасвим независну поруку од оне која му је стављена на усне.

Понекад, док слушам увертиру Танхојзера, имам утисак да заиста видим наочитог витеза како лагано ступа преко цвећем посуте траве, и да чујем Венерин глас како га дозива са брда издубљеног шпиљама. Али у другим тренуцима она ми говори о хиљаду различитих ствари, о мени самом можда, и о мом животу, или о животу оних које смо волели па се заситили вољења, или о проживљеним страстима, или о страстима које човек никада није упознао па је зато трагао за њима.

Вечерас може да нас испуни оном љубави према немогућем која обузме, као лудило, многе који верују да живе у сигурности, изван домашаја бола, али се изненада отрују неутаживом чежњом, и у бескрајном јурцању за оним што не могу да досегну, онемоћају и клону, или посустају. Сутра би могла да изврши улогу видара, попут музике о којој нам говоре Аристотел и Платон, племените дорске музике у старој Грчкој, и да нам пружи мелем против бола, и залечи озлеђени дух, и „доведе душу у склад са свим оним што је исправно". А то што важи за музику важи и за све уметности. Лепота има онолико значења колико човек има расположења. Лепота је симбол над симболима. Лепота открива све, јер ништа не изражава. Кад нам се прикаже, она нам приказује читав бајословни свет.

Понекад се каже да је живот уметника трагичан због тога што он не може да оствари свој идеал. Али истинска трагедија која вреба већину уметника почива у томе што они остварују свој идеал одвећ потпуно. Јер кад се оствари, идеал је заправо украден од своје загонетности и мистерије, да би постао само још једно становиште за неки други идеал. Због тога је музика савршени тип уметности. Музика никад не може да ода своју примарну тајну.

То такође објашњава зашто су ограничења тако важна за уметност. Вајар спремно одустаје од опонашања боје, а сликар од стварних димензија облика, јер то одрицање им омогућава да избегну одвећ јасно представљање Стварног, што би била пука имитација, и одвећ јасно остварење Идеала, што би опет било исувише интелектуално. Управо кроз своју непотпуност Уметност постаје потпуна у лепоти, и тиме се не обраћа способности препознавања ни способности разбора, него само естетском чулу које, прихватајући и разбор и препознавање као ступњеве поимања, подређује и једно и друго оној чистој синтетичкој импресији дела као целине, а прихватајући све могуће емоционалне примесе које дело поседује, користи њихову изузетну сложеност као средство за обогаћивање коначне импресије још бујнијим јединством.

Зато естетски критичар одбацује те очигледне видове уметности који преносе само једну поруку, а пошто је пренесу она постаје нема и јалова, и радије тежи онима које сугеришу расположење и сањарење, а својом маштовитом лепотом свако тумачење чине истинитим али ниједно коначним. Нема сумње да ће креативно дело критичара имати нечег заједничког са делом које га је подстакло на стваралачки рад, али то ће бити сличност каква постоји између Природе и декоративних уметности, а не између природе и огледала које наспрам ње држи, као што би могло да се предпостави, сликар пејзажа или људске фигуре.

Дакле, критичар изнова ствара дело које критикује, на начин који никад није имитативан, а део његове дражи можда почива управо у том непристајању на сличност, и тиме нам открива не само значење него и мистерију Лепоте и, претачући сваку уметност у књижевност, он једном за свагда решава проблем јединства Уметности."