Први концерти у Европи

У осамнаестом веку меценарство не ишчезава, али музика не остаје са табором чија је моћ на измаку. Она, по Аталију, постаје несвесно сећање на хијерархијски код, чије је формирање сама кодирала.

Музика се „има"; она се не „слуша". Тај тренутак промене положаја музике млади Амадеус је, на свом пријему у Паризу 1778. године описао као „ужасан", јер је она престала да буде знак изгубљене моћи, а још није постала апстрактно знамење нове власти. „Могао сам, једнако, да свирам и зидовима и столицама", десператно је закључио.

Први концерти са плаћеним улазницама одржани су у Лондону 1672. године, а приредио их је виолиниста и композитор Банистер. Продуценти организују за буржоазију концерте у којима она види потврду свог легитимитета.

У том тренутку, концертна сала постаје нови простор на коме се режира власт. Ако су до осамнаестог века црква и палата биле места где се слушала музика коју су плаћали принчеви, сада за то слушање треба платити, што значи - збројати улазнице.

Група лајпцишких трговаца основала је у Немачкој прву концертну дворану (за коју се зна), користећи 1770. године простор гостионице „Zu den drei schwanen".

Затим је, 1781. године, кућа једног сукнара преуређена у концертну салу - тако се музика стварала на истом месту на којем се трговало.

Георг Фридрих Хендл, један од првих композитора који је потражио изворе финансирања ван краљевских дворова, описује тај прелазак у Енглеској, у једном писму (1741), у коме његова уздржаност „светског човека" још преовлађује над бригом о заради: „Племство ми је учинило част да за свој круг отвори резервацију за шест вечери, што је напунило салу која прима шестсто слушалаца, тако да нисам имао потребу ни једну једину улазницу да продам на вратима. [...] Аудиториј је био састављен, поред цвета високих госпи и других личности највишег ранга, и од неколицине бискупа и других црквених великодостојника, управитеља колеџа, најеминентнијих представника судства (као што су врховни судија, врховни рачунополагач и други), и сви су били толико одушевљени поемом, да су одмах затражили да се следеће вечери одржи реприза. Немам речи да Вам опишем љубазност с којом сам овде примљен. Већ од мене траже да одржим више нових представа, чим ових шест резервисаних буде завршено, а вицекраљ Ирске (који овим вечерима увек присуствује, с породицом) намерава да од Његовог Величанства затражи да ми продужи дозволу."

У Француској је противљење Лилију и Краљевској музичкој академији (који су, под заштитом краља, спречавали излазак музике из дворских оквира) постигло циљ тек 1725. године.

Привилегија Академије била је толико искључива да се без одобрења њеног директора није могао приредити ниједан јавни бал нити концерт. Тако је (још 1745. године) група италијанских глумаца морала да јој плати казну у износу од десет хиљада ливри (зато што је јавно извела пародију „Празновање Талије уз игру и песму"), а следеће године 30 000 ливри (због увођења балета у представе „Вечити празник", „Нови свет" и „Непозната"). Може се приметити - апетити расту.

Чим је тај монопол укинут, све се променило. Филидоров Духовни концерт, а затим Госеков Концерт љубитеља, 1769. године су, после Енглеске, и с те стране Ламанша учинили да музика власти постане доступна буржоазији.

Новопостигнутим правима музичара мења се и економски третман музичких дела, али и целокупна економија музике.

Улазећи у игру конкуренције, музика постаје делатност из које се извлаче приходи, без успостављања монопола. Она ће бити подвргнута правилима и противречностима капиталистичке економије.