Рециклажа отпада у будућности зависи од гљива

Док се неке гљиве хране живим организмима, друге једу оне мртве, те имају могућност да разложе и сваре органски отпад и тако га рециклирају. Сам процес зове се сапротрофија и од суштинског је значаја за живи свет.

У шумама широм света, сваки лист и гранчицу мицелијум прождире и разлаже на специфичан начин, јединствен у природи. На пример, лигнин, који се налази у дрвету и даје му снагу, само гљиве могу да разложе.

Да није тог неуморног рециклирања које мицелијум врши, цела планета би била прекривена масом непрерађеног грмља. Не може се довољно нагласити значај сапротрофних гљива. Оне успешно прерађују сав природни отпад на свету већ стотинама милиона година, чинећи екосистеме погодним за сав животињски и биљни свет. Како то изводе?

Гљиве су веома инвазивна врста. Имају мицелијум који продире дубоко у отпад и, за разлику од нашег пробавног система и процеса који се одвијају искључиво унутар утробе, гљиве излучују дигестивне сокове у околину и почињу да разлажу сложене молекуле ‒ попут молекула целулозе ‒ у једноставније облике. То чине путем мноштва малих влакана, хифа.

Дакле, невидљива влакна мицелијума продиру унутра и разлажу поврће и други органски отпад у нешто што могу да употребе. Да нема тог процеса били бисмо окружени органским отпадним материјама. То нам показује због чега су гљиве тако ефикасни трагачи за хранљивим материјама, прави лешинари.

Сјајан начин на који мицелијум сапротрофних гљива користи дигестивне сокове да разложи отпад, баш као и људи, чини га јединственом машином за рециклажу.

И то није све. Пошто сапротрофне гљиве рециклирају органске материје, имају кључну улогу у стварању здраве земље. Самим тим, земља може да подржи нов биљни свет, а уз то је и дом мноштву других живих бића - сићушним микроорганизмима који живе у њој. Неким гљивама долазак тих нових гостију представља још једну прилику за исхрану.

Трикови гладних буковача

Буковаче (Pleurotus ostreatus) имају мицелијум који разлаже дрво у трулим деблима. Оне то одлично раде, али им недостаје један кључан елемент - азот.

Да би надокнадиле тај недостатак, са крајева појединих хифа избацују сићушне обруче, који, затим, излучују моћан токсин. За то постоји само један разлог: нематоде. Ти сићушни микроби живе у деблима и пуни су азота потребног гладним печуркама.

Буковача намами нематоде ка својим сићушним обручима пре него што их обавије. Кад се нађу у замци, црвићи немају куд, а печурка добија вечеру јер из њих извлачи неопходну течност богату азотом.

Прилично језив трик за храњење буковача опет показује колико ти организми могу бити напредни када треба да добију храну која им је потребна. Њихова скривена подземна влакна делују на природно окружење на изузетан начин, који тек сад почињемо да схватамо.

Но мицелијумова грозничава потрага за храном има један прост циљ: да произведе плод који ће организам довести до краја животног циклуса.