Сујеверје као саставни део живота

Према старим веровањима, богови су живели у дрвећу, а свако ко их је молио за нешто - морао је да додирне кору дрвета како би ступио у контакт са њима. Ако би се жеља остварила, појединац би поново долазио да захвали божанству на исти начин. Кроз време, куцање по дрвеној површини постало је уобичајени гест ‒ „куцнемо у дрво" када призивамо срећу, када желимо да се одређено стање одржи или када имамо потребу да захвалимо за нешто што се десило а иде нам у корист.
За поједине групе хришћана, свако дрво представљало је крст на коме је Исус разапет, па су на тај начин тражили помоћ од њега.

Куцање у дрво везује се и за страдање Јевреја у Шпанији крајем 15. века, тачније за спасавање њихових живота. Бежећи од инквизиције и озлоглашеног Томаса де Торкемаде, скривали су се у дрвеним синагогама, а да би бегунац био примљен унутра, морао је да „откуца" тајни знак.

Дакле, куцање у дрво није карактеристично само за наше поднебље. У различитим деловима света, обичај се примењује из различитих разлога. Тако у Ирану, када се каже нешто добро о некоме - људи куцну у дрво и изговоре одређене речи да би отерали „злу срећу". У Бугарској верују да се на тај начин човек штити од зла, а у Енглеској се тако призивају у помоћ духови. У Русији и Пољској, када се говори о нечему лошем, куца се у дрво да би се отерала могућност за то, а када се говори о нечем позитивном ‒ куцање означава призивање онога о чему је реч. Код нас и у суседним земљама људи обично куцају у дрво када говоре добро о нечему а не желе да се такво стање промени. У Италији се обичај развио ‒ када сујеверна особа види било шта што је везано за смрт, она додирне гвожђе.

Било како било, куцање у дрво има толико дугу традицију да је немогуће одредити један извор из којег је потекло, а географска раширеност „обичаја" говори и о сложеном путу веровања кроз простор и време.