Улога школе у развоју деце са сметњама и тешкоћамa у развоју

Школа је саставни део живота деце, заузима значајно место у њиховом одрастању и представља важно социјално окружење. Постоје школе које пружају посебне врсте образовања - музичке, војне, уметничке, али и школе за децу са сметњама и тешкоћамa у развоју.

Када се јавља потреба за образовањем ученика са сметњама у развоју, и која је улога учитеља у том поцесу?

Потреба за квалитетним образовањем и васпитањем ученика са сметњама и тешкоћама у развоју није новијег датума. Отварање основних и средњих („редовних") школа за децу са сметњама у развоју започело је пре више векова; најчeшће су те школе биле при манастирима и црквама.Њихов савремени развој датира од почетка 20. века.

Одговорност професије подразумева одговорност учитеља према сваком ученику. Ангажовање дефектолога, учитеља и професора у раду са тим ученицима представља посебан изазов и захтева стално праћење научно доказаних приступа у раду.

За ученике са сметњама у развоју који се образују у специјализованим школама, неопходна је чврста веза између рехабилитације и образовања. Разумевање и савладавање тог приступа јесте посебан изазов за оне који нису по свом образовању дефектолози.
Интеграција или инклузија

Када изговоримо реч „инклузија", неко ће нас разумети, али многи не знају шта та реч значи. Иако постоји полемика, многи лаконски кажу да је то „укључење". Инклузијa подрaзумевa да сва деца имају прaво нa обрaзовaње, почев од предшколског узрaстa, па до високог обрaзовaњa, и обухвaтa: децу сa сметњaмa у рaзвоју; децу сa инвaлидитетом; децу из мaргинaлизовaних групa;
дaровиту децу.

Термини који су најчешће у употреби за доступне и праведније системе образовања јесу интеграција и инклузија. Ту мислимо на образовање које укључује сву децу (и децу са сметњама у развоју). У многим земљама интеграција (тј. инклузија) схвата се ултимативно ‒ тако да свако дете, без обзира на сложеност и комплексност сметње, треба да се укључи у најближу школу и типично одељење. Искуства и истраживања у земљама које су раније покренуле инклузивни процес указују на то да и поред оптималних услова постоје проблеми у социјализацији деце са сметњама у развоју.

Да ли деца са сметњама у развоју имају посебне потребе?

Потребе деце са сметњама у развоју нису посебне већ основне. И њима, као и другој деци, требају: храна, дом, љубав, приврженост, заштита и образовање. Степен самопоуздања деце са сметњама у развоју изузетно је низак.

Пракса указује на то да је за многе ђаке са сметњама у развоју најпримереније да се школују у одељењу са вршњацима у основној школи, као и у издвојеним школама за ученике са сметњама у развоју.

Да ли су деца спремна за такав вид наставе?

Ситуација у школи умногоме зависи од припремљености свих људи који стварају етос школе, па и од самих ученика. Истина, није увек лако, догађа се да деца у одељењу не прихватају вршњаке који имају другачије захтеве.

Један од таквих случајева узбуркао је јавност у Србији. „Не тражим да ми буду другови, тражим само да буду коректни", рекла је Гала, девојчица из Суботице која се бори са ретким видом кожне болести. Гала и деца која болују од ове кожне болести позната су као „деца лептири", јер им и најмањи стисак или додир оштећује кожу. Другарице из одељења су лаконски и без контроле одговорних у школи решиле да сакупе потписе за то да Гала промени одељење.

Проблем је настао када у петом разреду нису мењали учионицу, због Гале. Овај „случај" решен је тако што је девојчица-иницијатор променила разред. Да ли је то довољно?

Да се вратимо на почетак: инклузија (или интеграција) није питање типа установе у којој се дете образује, већ услова који обезбеђују различите врсте подршке и образовања.