Атмосфера у Београду пред рат 1914. године

Поводом шездесет година од почетка Првог светског рата, часопис „Гласник” Српског историјско-културног друштва „Његош“ објавио је 1974. године сећање Драгише М. Стојадиновића (1886‒1968), српског четника (1905‒1907), борца у балканским ратовима (1912/1913) и Првом светском рату.

Драгиша је одликован Карађорђевом звездом са мачевима; по образовању правник, био је народни посланик и адвокат. Био је такође фотограф и филмски сниматељ, шеф Кинематографске секције на Солунском фронту. Због политике је после Првог светског рата био и у затвору.

Описујући атмосферу пред почетак рата 1914. године, Стојадиновић је написао да је међу четницима из старе организације био приличан број босанско-херцеговачких добровољаца-четника, који су се после рата 1913. године вратили у Србију, где су прихватили послове којима су желели да се баве. Са њима је одржавао сталне везе мајор Воја Танкосић. Он је за њих самоиницијативно организовао прави четнички логор у Ћуприји. Знало се да Србији предстоји обрачун са Аустроугарском због Босне и Херцеговине. Вероватно да је у то време Танкосић са својом официрском тајном организацијом имао и друге планове - бележио је Стојадиновић.

Подршка угледне господе

У то време, као и раније, у хотелу „Балкан" на Теразијама (хотел је држао Херцеговац Ђока Попара) свакодневно се одржавао састанак свих истакнутих четничких војвода и четника који су боравили у Београду.

У „Балкану" је био познат „стални сто" др Милорада Гођевца, шефа Општинског санитета и првог организатора четничке акције на југу. За његовим столом обично су седели Голуб Јанић, рентијер из Маврова, сопственик „Балкана" и председник „Српске браће", затим Јосиф Студић Призренац, секретар „Српске браће" и браћа Рибникар ‒ Владислав и Дарко ‒ уредници „Политике". Били су ту често и Петар Павловић, професор Сима Тројановић, директор Етнографског музеја, затим Сава Радуловић, шеф београдске Железничке станице и апотекар Велимир Карић.

Четници ‒ гости „Балкана"

Око поменутог сталног друштва налазили су се столови војвода и четника, увек са много гостију. Ко је желео, ту је могао видети капетана Сретена Рајковића, шефа Горског штаба преко Вардара, војводе Глигорија Соколовића, Јована Бабунског, Василија Трбића, Стеву Ћелу, Доксима Михајловића, Ђорђа Скопљанчета, Јована Долгача, а поред њих и поручника Јарослава Антонијевића, мајора Воју Танкосића, капетана Борка Паштровића, капетана Јову Наумовића, такође, све старе четнике из 1905. године.

Стални гости такође су били и студенти - четници Личанин Милош Свилар, Риста Тохољ, Дуле Димитријевић, професор Јован Алексић, Миломир Миленковић, познији уредник „Политике", Јова Гашић, Босанац. Долазили су и калуђер Јован Грковић Гапон, хемичар Драгомир Јекић, управник Фабрике жица Милосав Јовановић, дрогериста Сава Мумџић, апотекар код „Гуслара" М. Јовановић, наредник Милош Ивковић, наредник Секула Влаховић...

Београдски чиновници, трговци и занатлије волели су да сваког дана наврате у ово друштво, чују новости и са своје стране пруже какву помоћ четничком покрету, који је одушевљавао народ у целој Србији. Ове седељке постале су као неки утврђени обичај и после завршених ратова против Турака и Бугара.

Обука будућих атентатора

Једнога дана у хотелу „Балкан", почетком 1914. године, Драгиши је пришао мајор Танкосић, издвојио га из тог друштва и замолио, у поверењу, да после подне дође на старо београдско стрелиште, више Смутековца, код Вајфертове пиваре. То је било једино уређено стрелиште у Београду, где су обављана стална гађања и одржавана такмичења.
Око четири сата тога дана Стојадиновић је отишао на стрелиште и тамо нашао Танкосића са још два младића, које до тада није видео. Њих је Танкосић представио као босанске добровољце. Једном је запамтио презиме: Принцип, јер је за Србију тада било необично. Другом младићу није запамтио презиме.

Обука за инструкторе

Драгиша Стојадиновић је од 1908. до 1926. године био један од најбољих стрелаца Србије. Учествовао је на међународним такмичењима 1911. године у Риму, 1912. године у Бијарицу у Француској, а пре тога, као студент, четовао је 1905, 1906, и 1907. године у Старој Србији и Македонији.

Танкосић му је објаснио да младиће треба добро обучити у гађању револвером, како би као интелигентни ђаци-четници могли после да буду наставници за гађање у четничким логорима. На тај начин припремили би се остали четници и оспособили за евентуалну четничку акцију, кад то буде било потребно у Босни и Херцеговини.

Обучавање младића из Херцеговине и Босне било је за Драгишу Стојадиновића рутинско, јер је то на молбу Танкосића често радио. Ни слутио није да обучава атентаторе на Франца Фердинанда.

број коментара 0 пошаљи коментар