Едгар Алан По: драматичност у животу и књижевним делима

По је рођен у Бостону 1809. године. Мајка Елизабет била је глумица, која је, пошто ју је муж Дејвид напустио, остала сама са двоје деце и трећим на путу. О Поовом оцу се зна само да је нестао; неки су претпостављали да је побегао са другом женом, а други тврдили да је умро.

Елизабет По је родила ћерку, а затим оболела од туберкулозе. Принуђена да издржава децу, крхког здравља, убрзо умире. Поа је усвојила Франсис Алан, чији је муж био добростојећи трговац. Живели су у Ричмонду - административном центру, где су их веома ценили.

По са новом породицом борави у Европи, у Шкотској, где креће у школу, а затим одлази за помајком у Лондон. Без обзира на то што посао поочима није цветао, будући писац иде у најбоље школе. Свестран, образован, талентован, постаје понос своје породице.

У Ричмонду се заљубљује у лепу Џејн Стенард, међутим, када девојка изненада умре, По бива неутешан. Тако настаје позната песма „Хелени". После неког времена налази утеху у петнаестогодишњој Елвири Ројстон, интелигентној, сензибилној девојци, која постаје његова вереница.

Године 1826. уписује се на новоотворени универзитет у Вирџинији, али због лошег односа са поочимом једва саставља крај с крајем. Почиње да се коцка, задужује, пије. Поочим испољава нетрпељивост према Поу и утиче на то да Елвира Ројстон не добије ниједно његово писмо са факултета. Због дугова и беспризорног понашања враћа га кући, а затим га оставља да сам брине о себи. За то време, Елвиру удају за другога.

Школовање за официра 

По се у Бостону пријављује у војску, под именом Пери. Иако уметничка, песничка душа, он се сасвим лепо сналази у војсци, где наставља да пише, па 1827. излази његова прва збирка поезије „Тамерлан и друге песме". У војсци напредује и бива примљен на војну академију у Вест Поинту, где се школује за официра.

У почетку показује одличне резултате, међутим, како помајка умире, а поочима у писму назива пијаницом, По почиње да се опија и крши строга правила војске, па га избацују са академије.

По напуштању војне академије, ступа у контакт са рођацима у Балтимору. Решава да се тамо пресели и временом стиче репутацију доброг писца и уредника. У кући Поових у Балтимору главну реч водила је Марија Клем, сестра Поовог оца, бринући сама о деци и остатку породице.

У то време, умире Поов поочим, не остављајући му никакво наследство, а писац се затим враћа у Ричмонд и постаје помоћник уредника часописа „Месинџер". Боравећи у Балтимору, По размишља да би могао да се ожени Вирџинијом, тада дванаестогодишњом ћерком Марије Клем, кад за то дође време.

Међутим, у Ричмонду добија телеграм са обавештењем да ће Вирџинија живети код рођака који ће се бринути о њој. Узнемирени По пише Вирџинији и успева да је придобије. После непријатне епизоде када због пијанства добија отказ у „Месинџеру", успева да се врати на посао, а затим се он, госпођа Клем и Вирџинија усељавају у нову кућу у Ричмонду.

Отказ због напредних идеја 

На послу показује велики успех, па тако тираж „Месинџера" под његовом управом расте са 500 на 3500 примерака месечно. Часопис постаје један од најбољих у Америци, али Поа, због сувише напредних идеја, власник листа отпушта 1837. године.

Двадесетседмогодишњи песник жени се Вирџинијом која тада има само тринаест година. По губитку посла, селе се у Њујорк, у Гринич Вилиџ, где госпођа Клем води пансион, а По се усавршава у писању приповедака. Тада почиње да пише „Авантуре Артура Гордона Пима".

Прелазе потом у Филаделфију, где уметник пише нека од својих најбољих дела. Радећи у „Грејемовом часопису за даме и господу", који је првобитно био његова идеја, По пристојно живи и води лист по свом нахођењу, па је то један од најмирнијих периода у пишчевом животу. Тај период убрзо кваре Вирџинијина туберкулоза, Поов повратак алкохолу и губитак посла.

Живот у колиби 

Све више се опија, вређа људе, прави ексцесе. Његово нестабилно понашање и промене расположења могли су, између осталог, бити изазвани дијабетесом, о чему говоре поједини књижевни историчари. По се враћа у Њујорк, почиње да ради у „Ивнинг мирору" и, сада већ познат, успева да обезбеди одличне хонораре за своје текстове.

Тада настаје чувена поема „Гавран", која, објављена у „Мирору", изазазива огромну пажњу публике. „Гавран" је Поу донео велику славу и популарност.  Оставши поново без посла, живи у колиби у близини Њујорка, тешко подносећи такве услове живота.

Након што Вирџинија умре 1847. године, почиње све више да упада у невоље. Занимљиво је да је, иако и даље славан, потпуно без новца. Погођен Вирџинијином смрћу, импулсивно креће у Филаделфију, без неког конкретног плана.

Смрт као тајанствени заплет у причама 

У Ричмонду среће Елвиру (сада) Селтон, постају поново блиски, међутим, изненада напушта град баш када је требало да се венчају.  Налазе га на улици у Балтимору, у туђој одећи.

Није се тачно знало од чега је боловао; умро је неколико дана касније. За пишчеву смрт госпођа Клем сазнала је из новина. Начин на који је умро Едгар Алан По ‒ подсећа на тајанствене заплете његових прича.

Несрећан, несређен, емоционално и психолошки сложене личности, По је на пољу књижевности први велики представник романтизма „са оне стране океана".

Његове приче страве и детективске приповетке остале су до данас антологијски вредне. Од настанка до данас биле су привлачне разним другим уметницима, па су се тако мотиви Поових дела нашли у сликарству, на филму, у стрипу, и у другим уметностима.