Мождане структуре и психички процеси

Један од најновијих доприноса овој потрази објављен је у часопису „Нејчер комјуникејшнс". Велика група научника, из више истраживачких установа у Аустралији, Великој Британији и Ирској, показала је на узорку од 153 особе да код оних који доживљавају халуцинације (било да им је постављена дијагноза шизофреније или не), једна мождана вијуга, названа парацингуларни гирус, има значајно мању просечну дужину него код испитаника без халуцинација. Прецизније, нађено је да скраћење поменуте вијуге за један центиметар повећава вероватноћу настанка халуцинација за готово двадесет одсто. Овај више него уверљиви резултат надовезује се на дугу историју истраживања из којих је потекла обимна документација (која из дана у дан нараста) о вишеструким повезаностима између можданих структура и психичких процеса.

Савремене неуронауке ‒ псеудонаучне?

Интердисциплинарно подручје за које се, донекле проблематичном лексиком, увелико одмаћио назив „неуронауке", из године у годину остварује све запаженије успехе, али се све више суочава и са суштинским искушењима, изнова отварајући, на једном новом, вишем нивоу разумевања неуролошких функционалних целина, неке од најдалекосежнијих дебата у историји науке, чије импликације сежу дубоко у наше поимање света и себе самих, неминовно се дотичући многих средишњих биоетичких питања, која су нераскидиво повезана са вредновањем научних подухвата. Са једне стране, употреба електроенцефалографије високе резолуције, позитронске емисионе томографије и функционалне магнетне резонанце омогућила је научницима да посматрају како се поједини делови мозга активирају у најразличитијем скупу физиолошких или патолошких стања, али и током широког распона људских активности - од читања и рачунања, до молитве или оргазма. Тако добијени подаци омогућили су конструкцију радних модела који описују понашање наших неуронских мрежа у различитим контекстима, наговештавајући, између осталог, и потенцијалне пробоје у медицини. Са друге стране, шаролик квалитет студијâ, замке статистичког закључивања, тешкоће у екстраполацији истраживачке поставке на стварне ситуације, као и наглашена склоност редукционизму и погубним поједностављењима сложене стварности ‒ пружају повод за озбиљне критике. Тако се све више подижу гласови који тврде да савремене неуронауке нису сасвим удаљене од френологије - методе деветнаестог века која је извлачила закључке о психолошким цртама неке особе на основу контура њене лобање ‒ данас једнодушно одбачене као псеудонаучне. У једном духовитом раду чак је и показано да се активност појединих можданих зона, уколико се помно не пази на калибрацију инструмента, може успешно детектовати и у мозгу одавно угинулог лососа.

Незапамћено накупљање сазнања у неуронаукама изнова је доведено у жижу опасности које носи биолошки детерминизам у психологији и психијатрији, са свим својим биоетичким импликацијама, које сежу све до прећутног или отвореног призивања језивих, и никад до краја упокојених, авети еугенике и расне теорије. Ипак, уз све ограде од ових концепата, који су били инструмент неких од најмрачнијих страница људске историје, међу неуронаучницима нараста и својеврсна „реакција на реакцију": свест о све већем угледу и утицају дијаметрално супротне заблуде - потпуног порицања биолошких основа психичких процеса. Тако смо све чешће сведоци расправâ о сврсисходности самог постојања дијагностичких категорија и практичног значаја њиховог сложеног односа са одговарајућим неурофизиолошким феноменима. Проблеми званичних класификација психијатријских обољења и ваљаних индикација за преписивање психофармака свакако су међу најважнијим подручјима расправе о теоријским и практичним поставкама научне медицине, стога неретко постају поприште сукоба крајње поларизованих ставова о вези између мозга, ума и психе.

У пловидби опасним теснацем између „Скиле редукционистичког детерминизма" и „Харибде порицања (неуро)научних чињеница", преко је потребно да нас и даље води прибрани кормилар - критичко мишљење и свеобухватно сагледавање појавâ и процеса које проучавамо. Следећи научни метод, чије су основне одлике непрестано стављање хипотезâ на пробу и будно уочавање и исправљање властитих грешака, неуронаучнице и неуронаучници света настављају своју потрагу за бољим разумевањем функција и стања нашег мозга, од којих зависе, али се на њих нипошто не своде, функције и стања нашег ума - потрагу коју лепо исказује последња реченица сажетка рада наведеног у другом пасусу овог текста: „Наши налази указују на специфичну морфолошку основу једне распрострањене одлике типичних или атипичних људских доживљаја".