Један отпадак дневно

Замисао је једноставна - када покупи отпадак да би га бацио у ђубре, он се слика.

„У Марсеју је дозвољено бацати, али је лоше купити", често каже Еди.

Постигао је велики успех - његову иницијативу подржавају људи из читавог света ‒ од Буенос Ајреса до Њујорка (више од 5000 фанова прати његове подухвате на друштвеним мрежама). Иако је иницијатива почела као лична, прикупљено је више од десет тона отпада.

„Прошлог лета сам се вратио у Лидс и схватио да је и мој град загађен, да није само Марсеј прљав. А у претходне четири године сам говорио ʼу Енглеској је чистије'".

Еди се од већине људи разликује по томе што одбија фатализам и нешто ради. Средином августа „окачио је" на Фејсбук прву фотографију (селфи) на којој се види како у великом парку Раундхеј у Лидсу купи отпад. Овај потез изазвао је велико интересовање. 

Плат, који за себе каже да није еколог већ грађанин активиста, прешао је затим на групно купљење смећа. Крајем јануара успео је да организује 350 становника Марсеја да једно брдо очисте од отпадака, а неколико седмица касније слично је учињено са старом луком.

Овај Енглез руководи се тренутним жељама и склон је промени „животног правца". Описује узбудљиво искуство менаџера рестаурације у Енглеској: „Десетак година сам ʼправио пареʼ и чак сам једном пружао услуге енглеској краљици". Након тога је радио у комерцијали за високотехнолошке производе. Овај нежења је онда решио да постане професор енглеског језика у иностранству.

„Отишао сам у Пољску да подучавам и изгубио 90% прихода. Новац ми више није мотивација, желео сам да помогнем људима да обогате животе", рекао је он.

Једна пријатељица му је пре пет година предложила да дође у италијански град Напуљ и ту ради као учитељ енглеског, али је приликом селидбе аутостопом направио паузу у Марсеју. То је била љубав на први поглед. „Ово је град иновације, сиромашан је, људи се муче, али енергија је добра", сматра Плат. Ту се настањује и постаје учитељ енглеског.
„Еди је момак луде енергије. Стално говори о својим идејама, заиста је човек друштвених мрежа", наводи његов пријатељ Жорж-Едуар Легре.
Треба рећи да Еди говори француски шармантно као Џејн Биркин, има „осмех Хјуа Гранта" и смисао за хумор достојан „Монти Пајтона".

Жорж-Едуар који је „100% Марсејац", опчињен је Едијем: „Рекао сам му ‒ ʼако успеш да промениш обичаје становника у Марсеју, ти си мој бог'". Легре се и сам бави маркетингом „ширећи" корисне садржаје на друштвеним мрежама. Помогао је Едију да направи страну, сајт и налог на Твитеру.

Румен Жуано, млади уметнички директор који ради у истом простору са Едијем, прикључио се пројекту и понудио да направи лого како би идеје изразио и на други начин, без речи.
Еди и његови пријатељи сада траже новац за развој других активности.

„Скупљање (отпадака) постаје секси. Нећемо овде стати", рекао је симпатични Енглез из Марсеја.