Просветни систем у Србији после Берлинског конгреса

Последње деценије 19. века биле су обележене владавином династије Обреновић и заоштреним политичким сукобима. Године 1878. Србија стиче самосталност, а 1882. Милан Обреновић постаје краљ Србије. У новонасталој ситуацији након Берлинског конгреса, на развој српског школства утичу раст капиталистичке производње, јачање индустријске буржоазије, као и отвореност Србије према Европи. На иницијативу тадашњег министра просвете Стојана Новаковића, 1882. године донет је Закон о основним школама. Тим законом први пут је прописано обавезно похађање основне школе ,чије је трајање продужено на шест година. Међутим, програмски захтеви у поменутом закону и наставном плану били су превелики за стварне могућности, па њихово спровођење није донело веће измене у школству.

Више образовање односило се, пре свега, на децу из имућних градских породица, а најмлађи из сеоских и сиромашних средина усмерени су ка нижим нивоима школовања. Међутим, крајем 19. века долази до реорганизације ‒ Закон о народним школама из 1898. године односио се на ниже и више народне школе. Примера ради, мушке и женске основне школе потпуно су уједначене, у настави је смањен број интелектуалних предмета. Практично усмерење наставе увело је нове предмете као што су пољопривредне поуке, поуке за домаћице, мушки и женски ручни рад, грађанске моралне поуке, народна економија и књиговодство.

Нови закон је променио и дотадашњи положај учитеља, а промене у школском систему односиле су се и на рад у гимназијама у циљу побољшања организације рада. Законом о устројству гимназија 1886. године школовање је продужено са седам на осам година, приближно европским захтевима у области средњошколског образовања.

Нови закони променили су начин рада у многим образовним установама ‒ у Вишој женској школи, учитељским, занатлијским школама, Војној академији, Богословији и другим.
У школском систему Србије значајно место заузимала је Велика школа, највиша образовно-научна институција у земљи, основана као Лицеј, 1838. године. Створени су бољи услови за развој стручног и научног рада у оквиру три факултета: Филозофског, Правног и Техничког. Законом о Великој школи из 1896. године овој институцији дата је већа аутономија и боља расподела предмета по одсецима. Законом о Универзитету из 1905. године ова установа је постала највише самоуправно тело за вишу стручну наставу и обрађивање наука.

Иако су напредне идеје долазиле из Европе, а рад на бољој слици просвете и школства у Србији ишао узлазном линијом, пут је био велики и тежак. Ипак, уочи балканских ратова Србија је имала потпуно разрађен школски систем који је обухватао основне школе, гимназије, Богословију, трговачке, учитељске, занатске и пољопривредне школе, Војну академију и Универзитет.