Масовно изумирање на крају перма догодило се у свега 60 000 година

Међутим, истраживачи са Инстутута за технологију у Масачусетсу (МИТ) открили су да се велико изумирање врста на крају перма десило у периоду од 60.000 година, а то је, посматрано из геолошке перспективе ‒ готово тренутно. Нова временска скала базирана на прецизним методама датирања указује и на то да се највеће изумирање у историји догодило барем десет пута брже него што су научници до сада мислили.

Поред одређивања временског распона, истраживачи су открили и да су океани доживели талас лаког угљеника 10.000 година пре масовног истребљења, што је највероватније изазвало масивну емисију угљен-диоксида у атмосферу. Могуће да је ова драматична промена на Земљи довела до велике ацидификације (закисељења) океана и повећања температуре мора за десет (или више) степени Целзијуса, што је проузроковало помор већине морског света.

Које су то промене у природи изазвале највишу тачку угљен-диоксида ‒ водећа теорија међу геолозима и палеонтолозима говори о раширеним, дуготрајним вулканским ерупцијама из Сибирских замки, у региону Русије чија су степенаста брда резултат поновљених ерупција магме. 

Ипак, геолози са Института (МИТ) сматрају да ниједна досадашња хипотеза не објашњава на најбољи начин хронологију догађаја. Проучавањем стена које су се формирале у периоду масовног изумирања, откривени су чудни догађаји који су тада задесили природу. Како би се одредило да ли су ерупције из Сибирских замки заиста биле ʼокидачʼ масовног повећања угљен-диоксида у океанима, научници су употребили нове методе датирања да би успоставили временску скалу вулканских ерупција, за које се сматра да су прекриле више од пет милиона кубних километара земље у раздобљу перма.

„Јасно је да какав год да је био ʼокидачʼ масовног изумирања, мора да је деловао веома брзо. Довољно брзо да дестабилизује биосферу пре него што је већина биљака и животиња имала времена да се прилагоди, у напору да преживи", рекао је Сет Бургес, водећи аутор студије која је недавно објављена у часопису Националне академије наука Сједињених Држава (PNAS).

Утврђивање датума једног изумирања

Јадно од најбољих места на Земљи за развијање хронологије ових догађаја свакако су брда западне Кине, која су формирана од седиментних стена из касног перма и раног тријаса. Др Бовринг је са колегама урадио каталогизацију фосила из слојева стена како би се одредила тачка мерења почетка изумирања. Да би утврдили старост фосила научници су сакупили вулкански пепео сачуван у стенама. Пепео је садржао радиоактивне атоме у распадању, који датирају још од ерупције вулкана, и који тако могу да служе као геoлошки сатови. Након детаљне лабораторијске анализе, др Бровинг и колеге објавили су 2011. године студију у којој наводе да је касни перм вероватно трајао нешто мање од 200.000 година. Међутим, овај временски оквир још увек није био довољно прецизан да би се донели било какви закључци о томе шта је изазвало изумирање.

Тим научника сада је ревидирао студију, користећи још прецизније методе анализа узорака и датирања ове временске скале. Из праха стена издвојени су ситни цирконски кристали који су садржали мешавину уранијума и олова. Потом је изолован уранијум из олова и измерени су односи оба изотопа, како би се одредила старост сваког узорка стене.

Са новим мерењима дошло се до веома значајног помака у истраживању. Научницима је пошло за руком да одреде много прецизнији „старосни модел" изумирања на крају перма. Према новом читању, тај период сада се своди на отприлике 60.000 година (са могућим одступањем у прорачуну од можда 48.000 година), а непосредно му је претходило нагло повећање нивоа угљен-диоксида у океанима.

Нова временска граница „додаје тежину" теорији да су окидач изумирања биле масивне вулканске ерупције из Сибирских замки, које су испуштале испариве хемикалије (укључујући угљен-диоксид) у атмосферу и океане. „Са тако кратком временском границом изумирања" ‒ каже др Бовринг ‒ „могуће да је само један катастрофичан удар активности магме био окидач скоро моменталног колапса свих глобалних екосистема".