Yersinia pestis: Еволуција „црне смрти”

Готово је немогуће и замислити како би историја света изгледала да куге није било у облику у ком је познајемо. Па ипак, скорашња молекуларно-генетичка истраживања која су дубоко анализирала наследну основу изазивача куге, бактерије Yersinia pestis (назване у част блиског сарадника Луја Пастера, Александра Јерсена), указују да су се између нас и те незамисливе „алтернативне историје" без куге испречиле малобројне генске мутације ‒ можда не више од две кључне ‒ које су бактерији подариле потенцијал пустошења.

Најстарија позната бактерија која би могла да буде предак изазивача куге нађена је у фосилној буви, заробљеној у ћилибару старом око двадесет милиона година. Микробиолозима је, међутим, јасно да је Yersinia pestis главне одлике, које је чине крајње убојитом, морала да стекне у (релативно) блиској прошлости. У прилог таквом закључку говори, пре свега, веома мала генска разноликост међу сојевима бактерије које су научници до сада испитали - нађеним у људским остатацима из различитих географских подручја, који датирају из различитих епоха, још од најстарије историјске епидемије за коју поуздано знамо да ју је Yersinia pestis узроковала - куге из времена цара Јустинијана, која је од 541. до 543. године н.е. однела животе многих становника Средоземља.

Истраживање које су средином 2014. године објавили Иман Чуика и Џозеф Хинебуш из Националног института за алергије и заразне болести Сједињених Држава указује да је Yersinia pestis, хиљадама година пре но што ће постати виновник „црне смрти", обитавала у људским цревима не узрокујући проблеме или изазивајући краткотрајне и безазлене проливе (као што и данас чини њена најближа сродница, Yersinia pseudotuberculosis). Када су упоредили геноме ове две бактерије, Чуика и Хинебуш су утврдили да је Yersinia pestis у неком тренутку, непосредно пред почетак историјских пандемија (или неко време пре тога) претрпела мутацију гена који кодира ензим уреазу. Тако је, за разлику од Y. pseudotuberculosis, коју пацовске буве не могу да преносе јер је за њих уреаза смртоносна, Yersinia pestis, оставши без уреазе, стекла способност да се умножава у организму буве, а да ова притом дуго остане у животу, разносећи бактерију. Из средишње Азије, где се мутација највероватније одиграла, куга је у таласима продирала у Европу и остатак света. Иако се највеће страдање нашег континента неоспорно одиграло у четрнаестом веку, и овде су нам молекуларно-генетичка истраживања умногоме изоштрила слику, те данас знамо да је куга надирала у бројним независним налетима, како поморским тако и копненим путевима.

Јуна 2015. године, Виндем Латем и његови сарадници са Северозападног универзитета у Чикагу разоткрили су другу кључну мутацију Y. pestis. Реч је о гену означеном као ʼplaʼ, који је, у мутираној форми, подарио бактерији способност да брже продире у ткиво, узрокујући плућну форму болести која се може пренети и без посредовања пацовске буве. Научници су ово потврдили упоредним испитивањем сојева без поменуте мутације, који се и данас могу срести у природи. Такви сојеви показују далеко мању вируленцију од оних који ову мутацију носе.

Међу заразама које су представљале „велику четворку" пошасти човечанства, куга је, између осталог, специфична по томе што у њеном сузбијању вакцинација није одиграла никакву улогу - за разлику од великих богиња, жуте грознице и колере. Против куге нам је, међутим, помогло друго велико достигнуће научне медицине: антибиотици. Свакако је потребно поменути и то да је куга у свету била у видном опадању и у вековима који су претходили ери антибиотикâ - огромна вируленција бактерије створила је снажан селекциони притисак за људске популације, те се током генерација увећавао број особа које носе генске мутације са делимичним заштитним ефектом или могућношћу да ублаже ток болести. Коеволуција патогених микроорганизама и њихових домаћина увек је узајаман процес.

Тешко је избећи да се подсећање на историју куге заврши парафразирањем последње реченице истоименог романа Албера Камија - да морамо да очекујемо ће кад-тад куга изнова „пробудити своје пацове" и још једном нас угрозити. Сазнања молекуларне генетике о досадашњој еволуцији разорног потенцијала Y. pestis, заједно са чињеницом да су већ увелико откривени смртоносни сојеви бактерије резистентни на лекове, свакако су у сазвучју са славном завршницом француског нобеловца. Ипак, захваљујући огромном путу који су прешле микробиологија и имунологија, човечанство је сада, први пут у својој историји, наоружано знањем и технологијом који нам могу помоћи да се заштитимо и од таквих заразних болести као што је „црна смрт" ‒ болести пред којима смо дуго били практично лишени одбране.