Величина мозга утиче на способност решавања проблема

Сара Бенсон Амрам, професорка Kатедре за зоологију и психологију Универзитета у Вајомингу, водила је најновије истраживање у којем се доказује да сисари који једу месо и имају мозак релативно већи у односу на тело, ефикасније решавају проблеме.

У истраживачком тиму учествовали су професори и истраживачи државног Универзитета у Мичигену и Минесоти.

Путујући широм земље, кроз девет различитих зоолошких зона, проучавали су како се животиње сналазе у решавању постављених проблема и на који начин трагају за решењима. Успели су да тестирају 140 животињских јединки, припадника 39 врста, међу којима су били: поларни медведи, арктичке фоке, тигрови, вукови, хијене, снежни леопарди и многе друге.

Свака животиња била је у ситуацији да извади храну из затворене металне кутије у року од тридесет минута.

Да би отвориле кутију и дошле до хране, животиње су морале да помере затварач клизним покретом у страну. У кутији је била омиљена храна одређене врсте па је тако црвена панда дошла до бамбуса а снежни леопард до шницле. Показало се да су животиње са већим мозгом биле успешније у решавању овог проблема него оне са мозгом мање величине.

"После оваквог истраживања са јасним резултатима, могуће је доћи до одговора и боље разумети зашто се током еволуције већи мозак развио код неких животињских врста", напоменула је професорка Бенсон Амрам.

Веза друштвености и величине мозга

Да ли су животиње које живе у већим групама способније за решавање проблема од животиња самотњака или оних које живе у мањим заједницама ‒ још једно је теоријско којим се бавило ово истраживање.

Многи истраживачи примата подржавају такозвану хипотезу о постојању везе друштвености и већег мозга, на основу које се претпоставља да већи мозак боље одговара на изазове из социјалног домена, као и да је социјална интелигенција та која дозвољава животињама да предвиђају ситуације, да одговоре на изазове и чак манипулишу акцијама других јединки у групи.

Анализа резултата овог обимног и важног истраживања није потврдила такву претпоставку јер није било индикација ни доказа да величина групе у којој живи јединка има везе са успешнимјим решавањем проблема.