Дистопија - некад и сад

Међу младима, изузетно су популарне књиге и филмови чија је радња смештена у постапокалипитичне, дистопичне светове, а главни јунаци већином су тинејџери - бунтовници који се боре против наметнутих негативних ауторитета и тескобне будућности.

Поменимо само „Игре глади", „Дивергентне", „Бекство из лавиринта". Дистопија је фиктивно друштво, обично постапокалиптично, смештено у мрачну будућност, у коме власт кроз апсолутну контролу угњетава људе.

Према Оксфордском речнику енглеског језика, именица „дистопија" означава имагинарно, најгоре могуће место или окружење, а појавила се у Речнику 1952. године.

Међутим, још 1868. године, викторијански филозоф Џон Стјуарт Мил, у Доњем дому британског парламента користи реч „дистопичар", означавајући онога ко описује дистопију.

Према новим истраживањима, реч „дистопија" потиче чак из 1747. године у незнатно измењеном облику („dustopia"), као контраст појму утопије.

За појам супротан утопији користиле су се и друге речи; тако Џереми Бентам 1818. године предлаже да се насупрот Утопији, као седишту најбоље власти, користи реч „Какотопија" ‒ као средиште најгоре власти. Иако је по етимологији потпуно одговарала појму супротном од Утопије (од грчког „kako" са значењем „лош"), она није успела да потисне реч „дистопија".

О овим застрашујућим, имагинарним будућим световима сугестивно су писали Орвел у роману „1984.", Хаксли у „Врлом новом свету", Бредбери у „Фаренхајту 451", и многи други.

Дистопична, научно-фантастична литература није ништа ново, али је добила неке нове елементе у складу са савременим начином живота, а кроз екранизације доживљава огромну популарност, пре свега међу младом публиком.

Разлози за то су многобројни: отуђеност, недостатак духовног ослонца у савременом свету, општи осећај неслободе и страха, стрепња, анксиозност, и улога младог јунака у овој врсти литературе и филма, који, храброшћу и интелигенцијом успева да се избори са ужасима будућег света.