Квиноја – храна за 21. век

Када су први досељеници из Шпаније крочили на тло Jужне Америке, поглед им је остао прикован за поља зелене биљке која је расла у околини језера Титикака на Андима. У пределима где киша не долази месецима а камен истискује плодно тло, зелени листови квиноје изгледали су као спас за изгладнеле досељенике.

Досељеници из Шпаније почели су да се хране листовима квиноје који су их укусом подсетили на блитву i спанаћ. Квиноја, култна биљка Инка, сматрана је "мајком свих усева". Настала је култивисањем самониклих врста које су расле на Андима. Уз кромпир и кукуруз, квиноја је била основна храна народа који и данас живе на подручјима Боливије, Перуа и Еквадора.

Квиноја је у Европу стигла 80-их година прошлог века а популарност је стекла због своје велике отпорности на сушу и добрих храњивих својстава. Већ 2003.год. од стране ФАО проглашена је за културу која може да обезбеди сигурност хране у 21. веку. Храњива вредност семена квиноје високо је цењена јер за разлику од пшенице, садржи значајан проценат вредних протеина (12-18%) и лизин, есенцијалну амино-киселину које нема довољно у биљним протеинима, а неопходна у исхрани, како људи тако и животиња.

Семе квиноје не садржи глутен, што олакшава варење и отклања бројне алерголошке сметње те се препоручује особама које болују од целијакије. Присуство витамина група Б, А и Е и макро и микроелемената (Ца, Фе, Цу, Мг и Зн), такође доприноси вредним храњивим карактеристикама семена квиноје.

Семе квиноје се користи за низ веома цењених и скупих производа у пекарској и кондиторској идустрији, али и као додатак различитим јелима. У исхрани се користе и свежи листови који су по укусу слични блитви и спанаћу, али садрже више хранљивих материја и витамина. Код нас се квиноја увози из Јужне Америке и њено семе може се наћи у продавницама здраве хране.

Квиноја се успешно може гајити на сиромашним, алкалним и киселим земљиштима, отпорна је на сушу, соли и присуство тешких метала у земљишту и нема велике захтеве за ђубрењем. Може се гајити без наводњавања у брдско-планинским подручјима као главни усев, а у нижим пределима као усев раније пролећне сетве.

Професори Пољопривредног факултета из Земуна препознали су погодна својства ове биљке за гајење на нашем подручју и засејали неколико огледних парцела у Срему и на Хомољу. Резултати истраживања показали су да се ова биљка може успешно гајити без допунске исхране минералним ђубривима и употребе пестицида за заштиту усева.

Даље истраживање гајења ове биљке у Србији наставиће се у оквиру националних научно-истраживачких пројеката,  како би се дошло до висококвалитетних производа доступних на нашем тржишту.