Магна карта - митови и чињенице

Утицај овог значајног документа видљив је и у уметности и популарној култури: тако је композитор Курт Вајл једну своју кантату посветио Магна карти, а репер Џеј-Зи назвао је, у игри речи, свој дванаести албум по овом документу.

Постоји више митова везаних за Велику повељу слобода. Она није била први овакав документ: Хенри Први је век раније објавио повељу о крунисању од двадесет клаузула. Прича о незадовољним баронима који су присилили краља Џона да потпише повељу која би и њима и осталим Енглезима омогућила одређена права и слободе, повезана је са приповешћу о Робину Худу, јунаку који, под тиранијом краља Џона, узима од богатих да би дао сиромашнима - и део је енглеског фолклора.

Поред места и датума, за овај документ зна се да није потписан у данашњем смислу речи, већ је, у складу са тадашњим процедурама, краљ изразио своју сагласност са документом, и потврдио је краљевским печатом. Магна карта садржи око 3550 речи на латинском језику, а поједини делови данас су потпуно ирелевантни, попут уклањања брана за рибе на поједним местима реке или ширине вијка за израду монашких одора.

Сам назив Магна карта појављује се касније, 1218. године, а не у време када је сачињен. Оригинална повеља коју је запечатио краљ Џон важила је само кратко, неколико месеци, и није била замишљена као обавезујући правни акт. Такође, чувени одељци додати су накнадно, а сам оригинални текст био је низ одређених захтева и трдњи.

Иако се славио значај повеље за енглеско право 2015. године, није узето у обзир да су њени делови званично ушли у закон тек 1297. године, током владавине Едварда Првог. Краљ Џон је готово одмах одбацио документ, пре него што се восак печата осушио, и затражио од папе да повељу прогласи неважећом. Тек је Џонов син, Хенри Трећи, 1225. године прихватио документ који је његов отац одбацио. Такође, барони су га приморали да стави своје име на повељу о правима.

Иако је у свести британске нације Магна карта најзначајнији документ у области историје британског права и законодавства, званична интернет страница британске владе показује колико је мало од ове повеље остало у данашњем британском законодавству ‒ тек три одељка. Од њих, позната је само клаузула 29, док се друге две односе на цркву и слободе града Лондона.

Клаузула 29 односи се на то да ниједан слободан човек не може бити затворен, лишен права и имовине, стављен ван закона, прогнан, или лишен на било који начин, осим да му се законито суди, као и свим другима, као једнакима. Међутим, треба имати на уму да у време краља Џона пола популације није спадало у „слободне људе", већ су били власништво својих господара.

И поред свих ових чињеница, Магна карта је у свести људи остала име, идеја и симбол. Први пут је штампана 1508. године у тако малом формату да је могла да стане на длан. Високо је цењена не само у Великој Британији већ широм западног света. На суђењу 1964. године, Нелсон Мандела навео је да је Магна карта икона западне демократије, а Џон Ф. Кенеди изјавио да је једини комад америчког тла у Енглеској - у Ранимеду, где је печатом призната ова повеља.

Копија Магна карте из 1297. године продата је 2007. године на аукцији за 21,3 милиона долара.