Живот с паразитима: да ли су наши преци општили са горилама?

Говеђа пантљичара је прави пример прилагодљивости паразита: довољно се развила да може да живи и у утроби човека, али се њен животни циклус углавном одвија у стомаку животиње.

Тако, заједно са травом, крава поједе и јајашца пантљичаре која израсту у ларве и уђу у њен крвоток. Преко крви пантљичара се прошири на мишиће, некад на плећку или језик, где створи врло чврсту цисту и чека следећу фазу, а то је да краву поједе човек.

Говеђа пантљичара може да порасте само у човеку и зато ју је тешко проучити. Пантљичара злоупотребљава наш одбрамбени систем. Киселина разара спољни омотач цисте, ларва се ослобађа и удобно смешта у цревима. Ова пантљичара савршено је прилагођена људским цревима и не може да се развија нигде другде. Можда тај степен прилагодљивости делује невероватно, али је веома чест код паразита.

Постоји и врста пљоснатог црва који може да живи само у оку ситне морске рибе зете, као што има и гриња које живе само у уву мољца

Необична еволуција ваши

Има и паразита који су се прилагодили нама, људима. Такве су вашке. Постоје само три врсте вашки и прича о њиховом развоју нам говори и о нашој еволуцији. Најпознатија човечја вашка је сива или главена вашка. Овакве врсте не скачу и не лете. Могу само да миле. Но ако се приближимо вашљивој глави, оне постану и наша „мезимчад". Главене ваши преживљавају пијући људску крв неколико пута дневно. Прилагођене су кретању по људској глави, а ʼканџицеʼ су одговарајуће за ʼпентрањеʼ по нашем власишту.

Постоји још једна врста која живи на људима: то су стидне ваши. Данас их је, на срећу, све теже наћи. Прво што се примети када се гледају кроз микроскоп, јесте да подсећају на крабе. Зато се и зову ваши-крабе. Тела су им заобљена и много су ситније од главених ваши. Створене су за живот међу стидним длакама које не расту тако густо као коса. Имају веће канџе помоћу којих прелазе с длаке на длаку, јер су стидне длаке дебље од косе.

Оно што интригира данашњу науку јесте да су људске стидне ваши у блиском сродству с вашима нађеним на једној животињи - великом човеколиком мајмуну.

Прво се сматрало да потичу од горила. Разноликост врста међу вашима указује да су вашке које се данас налазе на горилама имали људи пре три милиона година. Да ли то значи да су наши преци пре три милиона година општили с горилама?

На то питање наука још нема одговор, али је сигурно да смо у то време делили животни простор с њима. Данас, човеколике мајмуне, попут горила и шимпанзи, напада само један облик вашки. Кад су наши преци изгубили дебео слој длаке на телу и добили стидне длаке, створиле су се две зоне под длакама, што је створило услове за развој вашки које су својствене само горилама. Све то указује да су пре три милиона година наша тела изгубила много длака.

Две врсте вашки сасвим су довољне, али људе нападају три. Трећа врста такође има своје тајне. То су телесне вашке.

Упоређивањем ланаца ДНК три врсте вашију види се да су се две врсте раздвојиле пре сто или двеста хиљада година. С тачке гледишта еволуције то и није тако давно, међутим, оно што је интересантно у овом малом трактату о вашкама јесте сазнање да нам ова чињеница указује да су у то време људи почели да се облаче.

Дакле, пре тога живели су голи, а кад су почели да се облаче, нека главена ваш пала је на одећу и настанила се у њој. Онда је почела да еволуира у нову врсту на самој одећи.

Баш тако. Невероватно је да проучвајући ваши штошта можемо да научимо о нашим прецима и о нашој еволуцији.

Дакле, и вашке и пантљичаре еволуирале су и прилагодиле се животу на људском телу. Мењале су своја тела и понашање како би искористиле нашу анатомију.

Фатални плазмодијум

Главене ваши углавном су само досадне. Изазивају најмању могућу штету, па не угрожавају опстанак домаћина.

Међутим, не понашају се сви паразити тако. Пример смртоносног паразита је плазмодијум (Plasmodium falciparum), једноћелијски паразит видљив само под микроскопом. Изазива маларију, болест која годишње убије више од пола милиона људи, претежно у Подсахарској Африци.

Како се развија ова смртоносна болест?

Паразит пролази цео свој животни циклус унутар заражених црвених крвних зрнаца. Инвазивна врста паразита напада црвену крвну ћелију и расте у њој. Храни се њеним хемоглобином. То је протеин који преноси кисеоник кроз црвена крвна зрнца а онда ствара до 32 ћерке ћелије. Свака експлозија уништава по једно људско црвено крвно зрнце с кисеоником и испушта нове паразите у крв човека како би се заразило још више ћелија. И одједном их има свуда, све су преплавили.
Због недостатка крвних зрнаца човек постаје анемичан, а остаци уништених ћелија запуше крвне судове, што је у највећем броју случајева фатално.

И како паразити опстају тако дуго?

За дугорочно преживљавање свих паразита веома је важно да пређу у новог домаћина. Tо је посебно значајно за паразите који убијају своје домаћине. Комарац је пресудан за заразу новог домаћина плазмодијумом. Нова истраживања показала су да се, кад маларични паразит једном зарази комарца, изоштрава његово чуло мириса. Тако су веће шансе да комарац уједе човека и да га, исисавајући крв, зарази паразитима.