Време у античком и хришћанском свету

Антички свет је имао сасвим другачије поимање времена од хришћанског схватања времена и историје. У античко доба и доба древних цивилизација време је било цикличног карактера. Пагани су сматрали да је Космос бесконачан и да нема ни почетак ни крај.

Хришћанство је довело до темељних промена у начину веровања, мишљења и вредновања, а тиме и промене у поимању времена. Са јудаизмом и хришћанством време је било дефинисано као линеарно напредовање без кружног понављања појава и догађаја. На ток историје се гледа као на праву линију која има свој почетак, ток и крај.

На првим странама Свете књиге стоји: „У почетку Бог створи небо и земљу." Свет је по хришћанском схватању створен „ни из чега" - ex nihilo. Израз „ни из чега" показује да пре него што је створен, свет није постојао, постојао је само Бог, а свет се јавља као дело воље, мудрости и силе Божије.

Створени су истовремено и простор и време, који до тада нису постојали. Хришћани верују да све што има свој почетак ‒ има и крај. Другим Спаситељевим доласком у слави, услови постојања манифестованог света ће нестати и појавиће се неко ново време.

Као што је записано у Откровењу Јовановом - ʼДаћу вам ново небо и нову земљуʼ.
Време које ће се појавити неће моћи да се мери категоријама пропадљивости и пролазности. То ће бити вечност која превазилази бесконачност која је у паганском свету постојала.

Разлике између паганског и хришћанског поимања времена морале су довести до неспоразума и сукоба. Паганима није био јасан појам вечности који су хришћани исповедали па су, између осталог, и због тога почели да их прогоне и оптужују. Већ оптужене за ʼodium generis humaniʼ - мржњу према људском роду - јер осуђују грешнике на бесконачан пакао, пагани су хришћане оптуживали и да су непријатељи читаве природе. Било им је незамисливо да неко жели да овај свет препун лепота нестане са лица земље.

Антички космос, лепота природе, њен поредак и врлина - у хришћанском тумачењу губи део својих квалитета - тај појам је почео да се примењује првенствено и једино на људски свет, па више није имао високу етичку и естетичку вредност.

Хришћани су Други долазак Спаситељев очекивали без имало страха. За њих је овоземаљски живот у суштини, без обзира на лепоте, био место искварено прародитељским грехом, нагомиланим грехом различитих поколења људи. Вера у вечни живот и коначни одговор на питање о животу после смрти хришћанима је уливала снагу.

У односу на време паганског света које се искључиво заснивало на формама мита, ритуала, смене годишњих доба и генерација, у хришћанској свести „категорија митолошког, сакралног времена - 'историја откровења' коегзистирала је с категоријом земаљског, световног времена и обе те категорије спајају се у категорију историјског времена - 'историје спасењаʼ".
Суштина овог концепта схватања времена садржана је не у пуком линеарном напретку од прошлог ка будућем, већ управо у јединству и недељивости времена у перспективи вечности.