Обред и позориште

„Колективно-несвесно препуно је најдрагоценијих садржаја, типичних ликова и ситуација и они се у одређеним животним околностима појављују у виду симбола, религијских идеја и митских слика." ‒ сматрао је Јунг.

Неки научници у митовима налазе праузоре уметничке имагинације и културе народа, јер је мит средишња снага која ритуалу даје архетипско значење. Религија, култ, сујеверје и побожност били су на тај начин нераздвојни део живота човека aнтике, а свакако и праисторије, без обзира на вид манифестације.

Већина историчара и театролога на Западу говори нам о томе да је античко позориште проистекло из култних игара и религијско-спектакуларних приказа паганских светковина, тачније при упражњавању њихових култова.

Тако је било и у старом Египту, где су се јавне прославе одигравале под знаком божанства, у присуству фараона као отеловљења божанства.

Исто тако, све сеоске, ловне, аграрне и друге народне свечаности тог доба (чак и касније, у време античке Грчке, Рима и Византије), увек су посвећиване божанствима, заштитницима тих делања, у присуству свештенства.

Прославе су према форми биле везане за световни део живота, а призивано божанство требало је да својим присуством помогне, заштити, усрећи. Његово присуство реализовано је на различите начине: тотемима, киповима, светим животињама и коначно ‒ људима који су га представљали, у већини случајева, под маском божанског лика. У томе театролози Запада налазе први вид позоришног чина: прерушавење, то јест, у томе виде „корен" глуме.

Драмски писац у позоришту има приближно исту улогу као шаман или свештеник у обреду ‒ представља комуникатора који посредује између људи и бога, успоставља везу кроз транс, визије, снове, дајући смисао недокучивим силама које су деловале на људе и свет у коме живимо.

Плес, ритмичка игра, певање, имитирање борбе и свирање били су део спектакла, па се одатле може закључити да су се временом култ и спектакл развојили, те су из једног заједничког прастабла настале две гране, међусобно различите, мада у многим елементима врло блиске; но једно је култ, а друго спектакл.

Формирањем класног друштва формира се класни спектакл. Таква подела задржала се у извесној мери до данас.

Постојали су општи, јавни, званични спектакли са култном садржином, затим дворско-владарски спектакли, где је незнатан култни садржај, и парадне забаве у којима је присутан и култни садржај. Све је то врло блиско повезано са позориштем.

Када се глумци и публика споје и предају колективном доживљају, догађа се неопходна мистерија. Тај нарочити феномен јавља се и у ритуалу кроз јако осећајно ангажовање, у чину који проистиче из живота.

Позориште нуди највише хране имагинацији, па долазимо до закључка да његови корени израстају из древних ритуала.

Посебна форма, коју можемо назвати „драма кроз игру", такође се чува и изводи у ваневропским културама. Тако, на пример, ритуале на Балију најбоље илуструје Баронг игра ‒ компликована прича са великим бројем извођача у којој су присутни утицаји индијских епова Рамајане и Махабхарате.

Корисно је, стога, присетити се да сама магија представља још један покушај човека да се бави скривеним делом психе и да за њега створи систем речи, што је такође у домену позоришта.