Представе календара у српској традицији

Прикази календара у архаичним културама везани су за приче о стварању света, Хаосу и Космосу, Земљи, небу, звездама и људском животу. Време се мерило према ритмовима природе, па је његово рачунање било одређено сменом годишњих доба, пољопривредних послова, обредима и обичајима који су пратили рад и свакодневицу. Ти елементи заступљени су и у нашем етносу. Народни календар или годишњак, како се још назива, представља начин уређивања времена код Срба.

У народном календару садржан је свеукупни живот народа ‒ навике, обичаји, предања и знања.

Година се обично дели на време поста и време мрса. Исто тако, у оквиру народне године, време се дели на зимски и летњи период, или мушки и женски, период рада и период одмора.

Календар је, уз изоморфне елементе, имао и етичку интерпретацију, утолико што су се годишњим добима приписивале људске особине и одређена симболика. У старим књигама које су се звале „Звездочатац" или „Зодијак" забележени су повољни и неповољни дани у сваком месецу, као и управљање према Зодијаку.

Громовници су тумачили значење грмљавине према зодијачким знацима. Коледници су прорицали будућност током године према томе када падне коледа. У такозваним „луновницима" предвиђало се какав ће бити дан током месеца; водило се рачуна о повољним и неповољним данима за здравље, испуњењу снова и почетку послова.

Архаични елементи дубоко су уткани у колективну свест народа. Посебно устројство света, начини на које се обављају пољопривредни и домаћи послови ‒ установљени су још на почетку времена, у „оно време", када је свет стваран!

Трагови прича о стварању уређеног календара укључују се у космогоније и митове о народним јунацима који оживљавају првобитно време стварања и којима се приписују поступци божанстава.

Митолошка и есхатолошка предања говоре о уређењу света, што подразумева и посебно вођење времена, односно календара. Према том поретку, све што тече и понавља се у правилном ритму представља добро, па и понашање према утврђеним традицијским обрасцима има моралну снагу, док је одступање од утврђеног ритма норми - зло и доводи до краја времена, такозваног „смака света".

Смена годишњих доба као борба 

Неуобичајене небеске и временске прилике и појаве показују да је нарушена мера, поремећен ред ствари. Отуда је у митологији и усменој традицији смена годишњих доба представљена битком, борбом, надметањем јунака. Победник добија живот, власт, неки предмет или нешто што оличава одређено време године.

Соларни циклус, смена дана и ноћи, светла и таме и аграрни циклус - смена годишњих доба, плодности и неплодности, непрекидно се преплићу и обједињују. Те календарске појаве обитавају у нашој народној књижевности. У лирској поезији то су обредне песме које одражавају архаичне, магијске и митске представе и веровања спојене с познијим хришћанским слојевима.

Календарске обредне песме прате народни календар. Изводиле су се коледарске, божићне, лазаричке, ускршње, ђурђевске, спасовске, краљичке, ивањске и многе друге песме.

Постоје и оне које нису стриктно везане за календар, него за повремене обреде. То су свечарске, вучарске, додолске и друге песме.

У митолошким песмама, које заправо представљају одломке некадашњих митова, такође можемо говорити (у условном смислу речи) о календарским елементима, зато што нпр. женидба сјајнога Месеца, или небеска свадба (hieros gamos), такође представља нешто што условљава зачетак календара и бројење времена као таквог.