Смрт аутора и рођење јунака

Има томе преко четиристо година. Тај идалго био је, наравно, чувени Дон Кихот од Манче, чију је повест и живот Мигел де Сервантес окончао крајем 1615. године. Недуго затим, у априлу 1616. године, Сервантес се придружио свом измишљеном витезу. Речима: „Само за мене родио се Дон Кихот, и ја само за њега", Сервантес је завршио други део свог најпознатијег романа. Писац је решио да је боље да он лично усмрти свог јунака него да други писци после чине с њим шта хоће. То можда звучи помало претенциозно и сујетно, међутим, Сервантес је имао много разлога да себично чува свог Кихота.

Несумњиво, Дон Кихот је један од најпознатијих књижевних ликова данашњице, али карактер његове славе био је потпуно другачији за време Сервантесовог живота. Наиме, Сервантес је објавио роман „Маштоглави идалго Дон Кихот од Манче" 1605. године. Просечан квалитет штампе и тираж 1500-1750 примерака упућују да је издавач претпоставио да дело неће забележити добру продају. Заиста, збирка прича „Узорне новеле" из 1613. године остварила је много већи успех од „Дон Кихота".

Упркос комерцијалним статистикама, Сервантес је произвео једну необичну појаву у тадашњој шпанској јавности. Један од конкретних повода за писање другог дела овог романа било је појављивање „лажног" Кихота 1614. године. До данас није утврђено ко је написао ʼлажни наставакʼ, али се зна да је потписан под псеудонимом Алонсо Фернандес де Авељанеда. Сервантес, огорчен тим поступком, кроз читав други део романа критикује Авељанедин покушај да присвоји необичног јунака за себе. То објашњава и Сервантесово истицање да се Дон Кихот родио само за њега.

Из тог Авељанединог безобразлука Сервантес је ипак добио много више него што је изгубио. Наиме, одлучио је да се у наставку романа обрачуна с крађом интелектуалног добра: унео је Авељанедин ʼплагијатʼ у фабулу друге књиге, и тако се живо надовезао на први део свог романа. У другом делу Дон Кихот и Санчо Панса настављају своје путешествије по свету и срећу многе који су већ читали о њима. Сервантес је на тај начин желео да нагласи како су у Авељанединој верзији Кихот и Панса представљени потпуно погрешно, док је једина истинита повест о њима изашла из његовог пера.

Дон Кихот умире природном смрћу као Алонсо Кихано Добри, одбацивши претходно све своје витешке маштарије као лудости. Сервантес пред крај романа апелује на све будуће ауторе да не покушавају да васкрсну његовог витеза и да не пишу о њему лажи. Ипак, вероватно ни о једном лику светске књижевности није измишљено толико нових прича. Тај ʼлуди Манчанацʼ наставља да изазива нове генерације дрским пркошењем реалности и у свакоме изнова покреће нерешиво питање: где је граница између реалности и маште?

Не би требало да чуди што се баш Сервантесов датум смрти обележава као Дан књиге - као што се родио за Дон Кихота, тако је за њега и умро. Тек 1636. године, двадесет година након пишчеве смрти, оба дела „Дон Кихота" штампају се као озбиљно штиво, а не као јефтино новинско издање. У Бриселу, 1662. године тексту се први пут придружују илустрације које ће остати трајни додатак и печат већине наредних издања. У вековима који су уследили „Дон Кихот" је добио статус првог модерног романа, а његов јунак остао најживљи лик изграђен од речи и маште.