Тинејџери као најзахтевнија читалачка публика

Писац Јасминка Петровић каже да је понекад лакше писати за млађи узраст јер су тинејџери врло строги и критични:

"На промоцијама књига у библиотекама и школама они седе прекрштених руку, за разлику од млађих читалаца који су радознали и једва чекају авантуру. Није једноставно одабрати тему и језик којим се обраћамо младима. Писати у жаргону је незгодно јер код тинејџера може изазвати негативну реакцију. Колико год ми пратили њихов живот, не можемо знати све речи које су њима блиске. Писати за тинејџере представља већи изазов, али је и значајније, поготову зато што, за разлику од млађег узраста, у тинејџерском периоду родитељи све мање учествују у избору књига за своју децу.

Процеп између дечје и књижевности за одрасле понекад су попуњавали популарни кримићи и љубићи, а данас смо суочени са поплавом литературе која има милионски тираж, а писана је управо за тинејџерски узраст. Колики је изазов писати за младе?

"Тешко је направити баланс између онога што је тинејџерима занимљиво и онога што је родитељима прихватљиво. Моје искуство говори да данашњи тинејџери воле да читају кратке форме, навикли су на дописивање, смс, Твитер. У књизи „(Не)питај ме како сам" окренула сам се управо краткој форми и трудила да обрадим теме као што су: провођење слободног времена, Фејсбук, комуникација, селфи, неуклапање у друштво, различитост"  каже за емисију „Све боје живота" Ивана Лукић, психолог и овогодишња добитница награде „Политикиног забавника" за најбоље књижевно дело за младе.

Стил књиге Иване Лукић „(Не)питај ме како сам" карактеришу кратка исповедна форма и бритак, концизан израз, прилагођен младим читаоцима, такозваној генерацији „цет" (Z), која је одрасла уз интернет и друштвене мреже.

Књижевност за младе је начелно намењена узрасту од дванаест до осамнаест година. Да ли ту врсту литературе читају само тинејџери?

"Граница адолесценције је сада померена на двадесет пет година. У случају моје књиге, мислим да се одрасли проналазе у универзалним темама као што су љубав, раскид, мањак самопоуздања. Када је реч о родитељима, нисам сигурна да они имају довољно времена да читају литературу за младе  одговара Ивана Лукић.

Јасминка Петровић има другачије искуство са својим читаоцима:

"Ја се изненадим када сазнам да неке моје књиге читају и млађи. Увек постоје читачи који су радознали и желе да виде шта се дешава преко ограде. Најновији роман „Лето када сам научила да летим" писала сам за узраст седмог, осмог разреда, али сам добила много коментара од родитеља који су прочитали књигу. Деца роман читају на једном нивоу, прате линију одрастања и њима је књига смешна. Старији читају између редова и уочавају поруке које се тичу политике и антиратне тематике, које млађима остају невидљиве."

Безмало све култне књиге књижевности за младе  од Селинџеровог „Ловца у житу", преко романа Џуди Блум, до књиге „Предности једног маргиналца" Стивена Шбоског  изазивале су контроверзе због своје тематике. Да ли у нашој средини постоје табу теме у оквиру литературе за младе?

"Ја сам се у књизи дотакла неких тема, као што је, на пример, насиље, које су табу у нашем друштву, али које, из мог искуства, представљају део живота младих. Недавно је одржана промоција моје књиге и било је договорено да дођу ученици из једне средње школе, али су из школе јавили да ученици ипак неће доћи. Нису били сигурни како ће реаговати родитељи"  напомиње награђена ауторка.

Иако се примери књижевних дела за младе могу наћи у деветнаестом и почетком двадесетог века, оваква врста литературе развила се у годинама након Другог светског рата, а свој процват доживела седамдесетих година прошлог века, када су у књижевност намењену адолесцентима ушле провокативније теме попут болести зависности, самоубиства и сексуалности.

Књижевност за младе данас обухвата много поджанрова - од фантастике до трилера, а веома су популарни серијали са много наставака.