Две ролне тишине

Пре него што би почело снимање, редитељ филмова „За шаку долара" (1964), „Добар, лош, зао" (1966), „Било једном на Дивљем западу" (1968), „Било једном у Америци" (1984), увек је имао јасне намере и замисли. До танчина је знао шта и како жели да постигне. Сате и сате Серђо Леоне проводио је са сценографима и сам глумио и најмањи део неке сцене, како би се уверио да се све добро уклапа.Имао је у свести слику сваког покрета у склопу сценографије... 

Што се глумаца тиче, њима је давао потанка упутства како треба да глуме, а то их је посебно нервирало. Лично је пре снимања пред њима тумачио сваки ред текста. Подразумева се, свих ликова! То је чинио све док, по његовом мишљењу, не би схватили како треба да глуме. Такав начин рада доводио је глумце (по правилу врло сујетне) до „белог усијања" - лекције су биле тешко изводљиве јер су Леонеови глумци углавном били Американци, а чувени редитељ шпагети-вестерна није знао готово ниједну реч енглеског језика!

Полазило му је за руком да у Америци проводи месеце, а да за енглески језик остане потпуно „глув". Причао је на италијанском, очекујући да његов језик остали лако разумеју. У складу са тим уверењем се и понашао.

Занимљиво је да су сцене обавезно снимане са већ компонованом музиком у позадини. Јер, за Серђа је музика означавала саму нарацију, суштинску радњу филма. Била је неодвојиво ткиво филма, уткана у сваки покрет камере. Свом пријатељу, композитору Енију Мориконеу (1928), Серђо је описивао сцене, теме, догађаје за које је требало „везати" музику. Мориконе је слушао и бележио, а потом компоновао. Серђо је и у том погледу био немилосрдан према верном сараднику. Понекад се дешавало да одбаци више од десет понуђених музичких тема. То је такође било врло чудно, будући да Серђо Леоне уопште није имао слуха! Дакле, његов осећај за музику, како мелодију, тако и ритам, ослањао се на неко исконско унутрашње чуло које није било у потпуности у власти чула слуха.

Јасно, да би избегао нервирање и како не би себе доводио у неприлику, Енио Мориконе никада није присуствовао снимању филмова. И тако, на римској премијери филма „Било једном на Дивљем западу", Енио Мориконе је први пут чуо своју музику.

Што се писања музике за овај филм тиче, био је то мукотрпан посао. Леоне је захтевао да сваки лик има сопствену музичку тему. „Било једном на Дивљем западу" требало је да започне прилично дугачком сценом која је обухватила читаве две ролне филма. Јасно, и за ту сцену Мориконе је написао музику.

Светла су се тог 21. децембра 1968. угасила и филм је почео. Поред угледних званица, праизведби је присуствовао и композитор. Прва ролна филма почела је да се одмотава. Енио Мориконе је био изненађен када је приметио да су једини звуци који се чују у тој важној уводној сцени шкрипање врата, точка на бунару, и зујање муве.

Шта ли је било с музиком? Узалудно је у мраку покушавао да пронађе поглед Серђа Леонеа. Редитељ је нетремице пиљио у платно не померајући се. На крају филма, бројни посетиоци окупили су се на коктелу приређеном у част премијере. У свечану салу проследњи је стигао Енио Мориконе. Зауставио се крај улазних врата. С друге стране сале, стајао је Серђо. Kада је приметио Мориконеа, укочио се.

Не померајући се, ћутке, композитор је посматрао Леонеа. Званице су приметиле да се нешто чудно дешава. После краћег времена, жамор се утишао. Призор је личио на неку сцену из шпагети-вестерна: два револвераша окренута један према другом. Људи који су се налазили на средини дворане, померили су се у страну. Простор између двојице сарадника био је потпуно празан. Kомпозитор је први искорачио, не скидајући поглед са редитеља. Овај је стајао као укопан, чврсто стискајући у руци чашу са шампањцем. Чинило се да не дише.

Kо зна, можда је неко очекивао да достојанствени Мориконе заиста извади пиштољ из џепа свечаног одела? Уместо тога, он је само мало боље наместио своје наочаре и рекао дубоким гласом:

„Серђо, на оне прве две ролне филма, забележена је најбоља музика коју сам икада написао!"