Како сте? Како се осећате? Добро, лоше, никад горе?

Стручњаци кажу „тако мало", филозофи питају „а зашто нам то тако мало недостаје", психoлози објашњавају – „због нас самих"... И тако, време пролази а ми се вртимо укруг између жеља и могућности. Ипак, решење постоји и једноставније је него што мислимо!

У нашој а и у многим другим културама пракса је да вас, уз поздрав за добар дан, људи успут упитају и како сте. Јесте да већина и не сачека на одговор већ продужи са својим мукама, има и оних који ће стрпљиво саслушати наше „свакидашње јадиковке" и по ко зна који пут изговарати: биће боље; како је другима, није теби баш толико лоше; шта ћеш, то је живот... Више него икад, данас је наша комуникација сведена на безлично како си и равнодушно онако.

Ако застанемо и дубоко се загледамо у себе и оно што нам је најважније, веома лако и без много муке можемо да побољшамо квалитет живота. Шта чекамо, дијагнозу? Лоше вести које ће нас протрести и навести да се преиспитамо? Ништа од тога неће помоћи уколико не одлучимо да се мењамо. Дакле, кључна реч је промена, а на путу промена најбољи путокази су савети стручњака које ћемо прихватати у сагласју са ослушкивањем сопствених знакова које нам шаље наше тело, али и наша душа.

Др Јасмина Павлов Софронијевић, психијатар и шеф Дневне болнице за неуротичне поремећаје у Институту за ментално здравље, указује на чињеницу да често грешимо, да уносимо пометњу у свој живот због тога што не правимо разлику између проблема и задатака. Тако, није реткост да оно што би требало да себи поставимо као задатак потпуно погрешно доживљавамо као проблем, а тиме само подижемо ниво стреса и невоља.

Недостатак мотивације и постављања циљева такође може да нас уведе у безвољност и равнодушност, које лако прерасту у неки облик депресије. Докторка, на основу дугогодишњег искуства у раду са младима, посебно наглашава да је за квалитетан живот неопходна добра база у породици и да је то оно на чему мора много да се ради, са обе стране, нарочито родитељске. Млади људи често немају реалну слику о себи а самим тим и њихова перцепција стварности није реална; чак и када прерастемо период адолесценције и младалачких криза, и даље наше жеље не усклађујемо са сопственим могућностима, подсећа докторка Јасмина и напомиње да је данас младима нарочито тешко на пронађу свој пут, а ту је опет улога родитеља примарна.

„Губитак блиске особе, развод, губитак посла, све су то ситуације које проживљавамо снажно и са последицама. У таквим случајевима сасвим је природно потражити подршку психијатра, психотерапеута, то је пут ка стабилизацији. Важно је да свакодневицу употпунимо активностима које нам пријају, јер не бавимо се сви послом који нас испуњава. Треба да радимо на подизању границе толеранције, тако штитимо себе од стреса избегавајући конфликтне ситуације. Важно је да поштујемо себе и своје жеље, али је исто толико важно да разумемо друге и њихове потребе", подсећа др Софронијевић.