Нематеријална културна баштина Србије – косовски вез

Колико различитости на овој нашој малој планети. Кад поредимо нације и државе, најчешће говоримо о економском богатству, величини територије, броју становника. Тада говоримо о различитости. Говори се и о културној различитости, баштини једног народа. Притом се мање говори о томе да баштина једног народа не само да је значајна за народ и државу којој припада него је њена улога и у повезивању народа света у тежњи за хармоничним развојем савременог друштва.

Поред материјалне и природне баштине данас, у ери глобализације, посвећује се све већа пажња нематеријалном културном наслеђу као аутентичној вредности која краси и карактерише један народ, државу.

Зато су у складу са упутствима Унеска за примену Конвенције о заштити нематеријалне културне баштине успостављене основе система заштите и очувања нематеријалног културног наслеђа у Републици Србији. Формирана је национална мрежа за заштиту нематеријалног наслеђа, односно Национални комитет, Комисија за упис у национални регистар, Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду и седам регионалних координатора.

Као резултат тога припремљена је и формирана листа која, за сада, има 31 елемент. Сви ти елементи испунили су услове из процедуре за упис на листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.

Један од можда, најзначајнијих елемената са националне листе је косовски вез.

Под косовским везом подразумева се део ликовног народног стваралаштва који је израђиван на различитим текстилним материјалима. Карактеристике косовског веза одређене су још у средњовековној Србији, али порекло одређених орнамената сеже у далеку прошлост коптске културе који су преко Византије допрли до наших крајева.

Као моћна држава Србија је у то време одржавала живе трговачке везе са медитеранским државама, а поготово тесне културне везе са Византијом. Сви ти утицаји допринели су да се на српском краљевском двору и на дворовима српске властеле негује и развија косовски вез до уметничког савршенства.

Краљица Симонида, жена српског краља Милутина, иако веома млада, такође је држала на своме двору школу уметничког косовског веза. У средњовековној Србији то је била привилегија властелинских жена и кћери, с обзиром на то да су и материјали којима се везло и на којима се везло били скупи, увежени из далеких, често прекоморских земаља. Оне су ипак морале бити и надарене за овакву врсту рада, те су поред познатих мотива уносиле у своју уметност и део своје душе и маште.

Осим на дворовима косовски вез је негован и у многим манастирима. Монахиња Јефимија, песникиња и уметница косовског веза оставила је поколењима сведочанства свог раскошног талента у виду везеног покрова за мошти светог Кнеза Лазара и стихове Похвале кнезу Лазару.

После Косовског боја на везеним предметима уносе се и неки нови орнаменти. То је, пре свега косовски божур, који се као симбол косовског страдања и косовског мита одржао до данас, потом симболични мотив сузе оивичене црним свиленим или памучним концем.

Падом Српске деспотовине замире и културни живот у покореној Србији. Настаје време мрака и страдања под отоманском влашћу.

Две велике сеобе Срба крајем 17. и почетком 18. века јављају се као последица страшног терора над српским живљем. Поред осталог што се могло понети на дуг и неизвестан пут на север, Срби су у шкрињама понели и комаде сачуваног косовског веза.

У новој отаџбини, на простору тадашње јужне Угарске и данашње Војводине, Срби су показали виталност, али и предану посвећеност очувању свог националног и културног идентитета.

Са економским опоравком, развојем грађанске класе, велику пажњу посвећивали су образовању деце и омладине, а у оквиру школа, разних културно просветних удружења наставили су традицију неговања косовског веза. У новим српским крајевима био је то нови процват ове врсте традиционалне уметности која је тако преносећи се са генерације на генерацију преживела од раног средњег века до данас.

Временом се вештина и уметност косовског веза пренела и у сеоске средине Панонске низије где су живели Срби, али са неким руралним особеностима које су се углавном односиле на врсту материјала.

После коначног ослобођења Србије од турског ропства и у градовима и варошима јужно од Саве и Дунава убрзано се развија нова грађанска класа, отварају се школе, па и школе за женску децу у којима је један од предмета био и ручни рад. У оквиру школског система наставља се чување и неговање и косовског веза, сад већ као препознате вредности нематеријалне културне баштине.

Данас косовски вез заузима престижно место на листи нематеријалног културног наслеђа Србије. Захваљујући новооснованим удружењима која негују ову лепу вештину – уметност, косовски вез задовољава и важан критеријум одрживости.

Такође, многи стручњаци-етнолози, поштоваоци и љубитељи ове уметности уз помоћ савремених начина комуникације омогућују излазак косовског веза из простора музеја, његово представљање и ван граница наше земље и припремање пута за место косовског веза на листи светске нематеријалне културне баштине. 

број коментара 2 пошаљи коментар
(понедељак, 02. мај 2016, 11:10)
Душанка Корица, Нови Сад ул. Ива Андрића бр. 17 [нерегистровани]

Косовски вез, нематеријално културно наслеђе Србије

Дивно! Косовски вез је ремек дело женске руке. Шаре које је та женска рука, иглом и концем извезла су јединствене по својој лепоти.Оне су огледало народне душе и непосредни израз наше народне уметности. Сада кад сам пензионерка, вредно везем јер желим да тај прелепи вез отргнем од заборави.

(среда, 09. мар 2016, 20:05)
snezana maksimovic [нерегистровани]

kosovski vezovi

nesto tako lepo vredno i jedinstveno nikako nebi trebalo da se zaboravi i zaobidje