Надживели су диносаурусе - да ли ће и људе?

Александар Стојановић и Мирослав Јовановић аутори су изложбе „Кроз свет инсеката Србије“ коју је у Галерији Природњачког музеја у Београду, 2015. године видело више од 10.000 посетилаца. Због великог интересовања, изложба би требало да постане и „путујућа“.

„Инсекти су захвални, прилагодљиви су свим наглим променама у животној средини. Чак су неке врсте постале отпорне и на инсектициде којима их људи сузбијају. Брзо се прилагођавају новонасталим ситуацијама. Надживели су и диносаурусе, претпоставка је да ће и људе надживети, врло брзо се размножавају, нису пробирљиви што се тиче хране, и имуни су“, наводи један од аутора изложбе „Кроз свет инсеката Србије“, Мирослав Јовановић.

Остали су дудови

Неки примерци од око 9.500 инсеката које су изложили, стари су и 25 година. Међу њима - и чувена свилена буба која не живи самостално у природи, већ је искључиво гаји и негује - човек.

Александар Стојановић, један од аутора изложбе, подсећа на чињеницу да данас у Србији немамо ни једну свилену бубу и да је свиларство као индустрија изумрло.

„Једноставно, кад се изгубио интерес и кад су се појавила вештачка влакна, тад људи престају да је гаје. Негде после рата, је покушавано и донекле је успевано да се обнови свиларство. Многи старији људи ће се сетити да су баке, деке, мајке гајили бубе и отуда по Србији толико белог дуда, јер управо су та стабла из времена када се код нас гајила свилена буба“.

Прича о свили не зауставља се на заосталим стаблима дуда. Наставља је јапанска храстова свилопреља која, хранећи се јапанским храстом, даје посебну свилу жуте боје. Управо због тога, допремљена је у Европу.

„Међутим“, каже Стојановић, „током испитивања, установљено је да, када се храни било којом другом врстом нашег храста, даје неквалитетну свилу и неупотребљива је. Али, док су испитивања трајала, неколико парова је побегло, одомаћило се у шумама Европе и данас су штетна врста. У Војводини је забележено неколико голобрста, када гуснице поједу лишће и шума изгледа као да је зима - нема ни једног листа“.

Преко брда, преко брега...

У Србији, претпоставља се, живи до 40.000 врста инсеката. На питање да ли је лако пронаћи их и припремити за изложбу, одговара Мирослав Јовановић: „Има доста врста које су добри летачи - вилински коњиц захева брзину, а и лептири су тешки за улов. Неке врсте лептира су брзе и тешко их је ловити поготово што су осетљиви и њихове шаре на крилима, и што, ако их не ухватите како треба, онда сте их џабе хватали кад не можете да их искористите за ове намене за које треба“.

Док хватање инсеката подразумева јаке живце и то да ловац некада заврши у води, њихово препарирање захтева стрпљивост и прецизност. Јовановић каже да су инсекти захвални за конзервирање и препарирање јер их треба само добро осушити.

„Проблем је, међутим, што су врло нежног тела и ножица па је то пипав посао - треба наместити сваку ногу да буде на свом месту и крила разапети ,а кад се то намести, треба оставити неко време да се осуши, након чега је инсект спреман за излагање“, објашњава Јовановић и додаје да нису ретки ни проблеми са чувањем оваквих експоната од такозваних штеточина музејских збирки.

Храстова стрижибуба - дубљење намештаја

Штеточином се дуго сматрала храстова стрижибуба. Највише воли најдебља храстова стабла у којима живи док их потпуно не осуши. Али, пошто се та буба упореди са човеком који такође користи дрво храста, долазимо до ситуације у којој храстова стрижибуба постаје законом заштићена врста.

У Италији је, наиме, својевремено био јако цењен „природно уздубљени намештај“ - управо нарављен радом храстове стрижибубе.